Приповетке / Иво Андрић

ЗА. ЛОГОРОВАЊА. 49

обилажења по собама, свађе са слушкињама и прекомјерне штедње. |

Ту је живила бјегуница, кћи требињског кјатиба.

Њу је са очева читлука отео хајдук, Шпаљо Црногорац, и одвео је у манастир Тару, зар да је покрсти и узме. Али како је потјера ишла у стопу за њима, он је бјежао с њом од манастира до манастира и од јатака до јатака. Остављао би је по који дан скривену и одлазио и четовао, па би онда изненада, у по дана или ноћи, долазио и вукао је даље. Док га на путу из Горажда за Соколац не разбише надмоћни Турци и не отеше му дјевојку. Довели су је у Вишеград, и људи у меџлису закључише да је првом приликом отпреме оцу, а дотле да је смјесте у чију кућу у којој нема дјеце. Тако допаде кадији.

Та висока дјевојка бијаше сасвим избезумљена од страховања и несреће. Говор јој се био одузео. Гледала је укочено и тупо у свијет не распознавајући и не схватајући ништа.

Страшни Шпаљо, који је као муња пао на њихов чардак, поклао све а њу одвукао са собом, вас од коже и срме, студен и тврд. Па сеоске куће, пуне дима и ђубрета. Па ледени манастири што заударају на свињску маст и тамјан и неки сиједи калуђери гробна гласа и од дувана жутих бркова. Па ноћна бјежања, кад се под планинском тамом мрви свијест и воља, и гране шибају по очима. Она се потпуно изгубила у том страху, тврдоћи и студени. Откако је код кадије, мало се умирила. Не проговара, али не плаче, него по ваздан сједи у малој башти опкољеној високим зидовима. Гу је пуно влаге и страсно сплетених вријежа. Чим је уведу у собу, бјежи у кут и сједа стишћући руке међу кољена.

Дани пролазе, а кадија узалуд чека да паша пошаље по њу каошто је обећао. Међутим, џебана не стиже. Они логорују.

Тек под крај друге недјеље све се одједном ријеши. Најприје, у петак вече, ваздух захладње и