Приповетке / Иво Андрић

МУСТАФА МАЏАР.

(Са свитањем сиђоше бубњари из махала и стадоше се сакупљати коњаници који ће ићи у сретање.

Ово је четврти дан да Добој шенлучи и слави побједу над Аустријанцима, код Бањалуке. Ликовала је сва Босна, али Добој нарочито, јер је њихов мјештанин Мустафа Маџар био највећи јунак у бањалучком боју. Стигле су невјероватне вијести о њемачкој погибији, о сјечи раје и јунаштву Мустафе Маџара. Данас га чекају.

Ваздан их вараху облаци прашине са друма. Тек око ићиндије стигоше први коњаници испод Бањалуке, а у сам акшам Мустафа Маџар с трубама и барјацима. Бијаше погнут и некуд мален (јер у причањима и очекивању бијаше порастао). Вас савијел, мрк и умотан, више је личио на побожна и учена путника, него на Мустафу Маџара о ком се толико причало и пјевало.

Хитећи и не обзирући се прохаја кроз гужву, вреву и клицање. Не окренувши се и не рекавши ником ништа, уђе у свој чардак, а свјетина остаде пред авлијом гледајући како се растоварују коњи с плијеном.

Ово је по трећи пут да се Мустафа враћа у свај погнути чардак понад воде.

Поред нешто мршавих кметова, то је било све што му је, после диобе с братом, преостало иза оца, расипника и пијанице, иако му је дјед АвдагаМаџар, чувени потурчењак из старе и угледне маџарске фамилије, стекао и оставио велик иметак.