Приповетке / Иво Андрић
Преузимање:
Приказ у BnLViewer-у
52 2 ИВО АНДРИЋ
створених уста су му вирила два зуба. Тако остаде часак, онда се стресе и бијесно јурну на дјевојку. Она је врискала, али приглушено и мукло (животиња која нема гласа) и дочекивала га и одбијала као бедем, тврда, бијела и гола. Тукла је о зидове и трескала о закључана врата. И још у топоту ногу и измијешаном дахтању чуо се тај звук њена тврда и огромна тијела, јасан, звонак, готово металан. Изобличен мула је бјеснио. Сарук му се завалио сасвим на тјеме, а дах му се претвара у шиштаво кликтање:
— Кх, кх, кх!
И опет је обли крв, сад на другом рамену, а онда залипта из грла млазом. Дјевојка се сави, паде и испуни кут собе, а мула допаде и помијеша се вас с њом.