Приповетке / Иво Андрић

ЗА ЛОГОРОВАЊА. 51

Дјевојка некако беспомоћно и предано рашири руке (изгледало је каода се разапиње) и скиде јечерму. Покрети тих руку, бијели и велики а без икакве моћи и свијести, савише и сломише уздрхтала мулу и он приђе сам да јој одријеши димије. — И ово, ћери, све треба, све, све!

Отимала се једва осјетно и неким укоченим, одмјереним покретима као у сну.

Ту има рука да путује, преко тих бедара и бокова. Никад краја! То је топло а глатко као лед. Уста му се криве и купе у грч као од малина. Подсјецају му се ноге и дрхти видно мишић на лијевом образу. А дјевојка је стајала као изван себе и пуштала све тупим тешким миром који блуднику враћаше свијест и изазиваше жељу да сласт продужи и пооштри, да изазове отпори покрет.

Са ниског рафа он дохвати берберску бритву. Тешко је дисао. Вас у леду од главе до пете. И још је дуљио ријечи и покрете. ·

— Ваља да те обријем.

Али се дјевојка тада неочекивано изви, сасвим мукло врисну и поче да бјежи по соби. Била је у самој кошуљи, и сад кад се кретала, изгледало је да су сви облици на њој порасли и да се непрестано разљевају и расту.

Дјевојка се бранила и падала и прелијетала собу као развијена застава, а мула је, црн и танак, насртао на њу и одскакивао од ње, мрсећи непрестано бесмислене ријечи и витлајући бријачем: — Стани... Прво обријати, стани!

На десној страни јој се поцијепа кошуља и указа се раме, и опет преко очекивања бијело, обло и велико. У борби и отимању дотаче јој се нехотице бритвом голог рамена и из кратке ране бризну крв.

Мула се укочи, глава му се завали, лице посивље, модре вјеђе се спустише дубоко. Из ра-

де