Приповетке / Иво Андрић

МУСТАФА МАЏАР 55

страхкао хладно струјање. Свремена на вријеме ваља да устане, ма и с највећим напором, да пали свијетло и отвара прозор, да се увјери да је жив, да га нису сатрле и разнијеле мрачне силе. Тако до зоре, кад у тијело уђе тежак мир и однекуд потече сан, кратак али милостивији и дражи од свега на свијету. А сутра је дан као и други. И то се једнако понавља, а да никад није ни помислио да коме каже. Хоџе је презирао, а у љекаре није вјеровао.

И иза те прве ноћи, кад сиђе у варош сви се људи у кахви помакоше и начинише му мјеста, али он нит сможе смијешка, нит умједе да прича о Стамболу и ратовањима и да им задовољи љубопитљивост. И опет стадоше да га потшјењују и заборављају. Али почеше борбе у Славонији, и он оде пред првом четом, у зору, нечујно каошто је и дошао.

Дођоше и опет гласови о његовим јунаштвима по Мађарској и Славонији, о страшном боју код ушћа Орљаве. А кад Аустријанци опколише Бањалуку и раја сатјера Гурке у град а варош опљачка, све босанске војске сиђоше на Врбас. Али набоше Аустријанце надмоћне и не смједоше ударити на њих све док Мустафа Маџар не изради план: да се, мало повише, начине сплави и ноћу спусте низ воду, а у свитање да војска нагрне преко њих и изненади Аустријанце.

Те ноћи, док су се спремале сплави, он леже у врбаку крај Црквине, да се бар мало одмори од дуга хода. У последње доба су га нападали свакојаки снови, скраћивали му и онако кратко спавање и још га више сатирали. Испрва заспа, али му одједном изађоше на сан нека дјеца са Крима. То је било пред толико година и никад их се више није сјетио.

Ишао је с одредом коњице. Прогонећи непријатеља, бијаху заноћили у неком напуштеном љетниковцу на Криму. Кад хтједоше да полијегају, открише иза неких ормана скривено четворо дјеце.