Приповетке / Иво Андрић

56 ИВО АНДРИЋ

Бијаху дјечаци, плаве подшишане косе, бијели и господски одјевени. Њих бијаше петнаест коњаника, већином Анадолаца. Докопаше их међу се. Тако су дјечаци, молумртви од страха и бола, ишли од руке до руке. Кад свану јутро, дјеца бијаху подбула и помодрела и ниједно није могло да стоји на ногама. У то наиђе јачи руски одред и они побјегоше не стигавши ни да покољу дјецу. Сад их види све четворо. Чује Русе како долазе. Хтио би да узјаше, али му се узенђија мрси и измиче и коњ се отима.

Пробуди се знојан. Вас се заплео у кабаницу кидајући се и отимајући. Било је прохладно и смркло се јаче пред зору. Препаса се и уреди, све пљујући од бијеса и гађења над подлим мучењем подмуклих и неочекиваних снова.

Турци су били већ спремни на обали и зора напупила, али су сплави стизале споро и сврставале се тешко. Од лупе и дозивања пренуше се и Аустријанци на другојобали. Страже осматраху. Дуље се није могло чекати. Мустафа даде знак сплаварима да још боље притегну конопце па да се склону; одмах баци корице од сабље и алакну громко:

— Алах! Бисмилах! Ко је Мухамедове вјере...

— На ћафира!

— На батила!

— Алах! Алах! — прихваташе војска и проламаше се. а

Сви јурнуше за њим на сплави. Али одмах видјеше да су сплави више размакнуте него што су они мислили. Неки попадаше у воду. Ријетки прескочише, већина застаде. Једини Мустафа бијаше одмакао. Прескакао је са сплави на сплав као крилат. Изгледао је као да лети изнад воде. Док су се први редови колебали на сплавима, он већ бијаше на другој обали, и не обзирући се удари на изненађене страже. Видећи да им је вођ измакао сам, стадоше и остали Турци да прескачу.