Приповетке / Иво Андрић

МУСТАФА МАДАР 68

прожета тјелешца. Коњ му се нешто плахну и трже га; рој се помаче и растави, и ореол се разби.

Све до подне је јахао каоу сну и, за чудо, смирен. Био би те ноћи наставио пут према Сарајеву да га на друму, у Омерову хану, не заустави Абдуселамбег из Чатића, брбљавац и хвалиша ријетке браде и плавих очију. У цијелом хану они су били једини гости. Бег га је заустављао на све начине да с њим преноћи, рачунајући да сутра стигну у Сарајево и да га свијет и знанци виде кад уђе с Мустафом Маџаром као другом и сапутником. Пристаде. Спаран дан се примиче крају, а њега све хвата сан који заправо није него неки умор у ком све зна и осјећа. Припиче сунце, а зловоља се диже до грла и гуши га.

Напи се само воде, па леже и не погледавши више Абдуселамбега, а ханџији запријети да ће убити сваког ко га пробуди, био пас, кокош или човјек.

Најприје заспа, али тада наједном, као увијек : кад се најмање нада, изиђоше преда њ она дјеца с Крима, плава и подшишана, али некако крута и глатка и снажна, па се измичу као рибе. И у очима им нема оне замрлости, нит им зенице у страху западају, него су упорне и непомичне. Он се задихао и непрестано их хвата, али запажа сваку и најмању промјену. И док се тако муче и срди што нема снаге да их ухвати и задржи, чује како му неко иза леђа говори: :

— Требали сте их пећи, похватати па на жару... али сад је допкан. 5

Бјесни од муке. То је требало: пећи! И поново се диже да их хвата, али само узалуд маше рукама, јер је нејак и смијешан, а дјечаци се измичу и, наједном, лете као облаци.

Буди се вас у зноју и тегоби, дахћући и ломећи хасуру под собом. Одмакао дан, смркава се; Ухвати га страх. Остудење зној на њему. Промукло викну Аблдуселамбега, поручи кафу и ракију и свијећу лојаницу. -