Приповетке / Иво Андрић

64. ИВО АНДРИЋ

Тако су дуго сједили њих двојица и пили, између њих гори немирна свијећа, кутови пуни мрака и: несталних сјенки, а на малом прозору парче модре ноћи. Гласови одјекују оштро и неугодно у празној соби. |

Абдулселамбег је говорио много о себи, о 6ојевима и својој фамилији. Причао је о својој стражи на Габели. Али је Мустафа, погружен, ћутао и само се стресао послије сваке чаше. Да би га разговорио, Аблуселам поче да прича о бањалучком боју и како је гледао њега, Мустафу, гдје скаче са сплави на сплав, сам пада на обалу и сатире · Нијемце.

— Па зар се испод јоргана могло да видиг

— Штааг Како |

Мустафи су сјале и играле очи, а бег се уозбиљио не знајући да ли да се увриједи или да ствар узме као шалу. Мустафа први прасну у смијех, а бег одмах поихвати.

— Шала, маскара.

— Безбели.

И одмах настави да прича како је дочекивао Нијемце које је Мустафа разгонио.

— Аман, ја мислим да сам их четерес' сасјекоб, кб једног.

Ји Ја, ја.

— Е бели, што бијаше један, омален а 6рз, па нагб да бјежи, а ја се натурио за њим. Па, како ме је Бог дао брза, потеци, те потеци, те потеци...

— Па стиже ли гаг

— Сад ћеш чут. Кад би уз неку страну, видим ја: он малаксава, те ти ја пристигох, па: кври! Кб пиле.

_ Ехо теже

Маџар само фркће и одихује, а бег се распри- чао. Ноћ и ракија и плитка памет немају мјере, па све ничу нова и све чуднија јунаштва још његова дједа и прадједа; и његово пушкарање на Габели сасвим се преобразило: