Приповетке / Иво Андрић

МУСТАФА МАЏАР 65

— Таког ме зар Бог створио да немам страха. Изиђемо на мртву стражу према Млечићу, па сви дрхте и шапућу у мраку, а ја се испнем на метериз, па запјевам што ме грло носи, а глас у мене, Бог дао, кб зурна. Па послије Власи распитују који је то Турчин тако силан и газија, а већ наши знају ко је: ко море други битр -

— Е, много лажеш. -

Занесен својим маштањем и ријечима, бег не чу добро.

— Шта кажеш"

— Лажеш, брате, много, одговара Мустафа, нестрпљиво и преко воље, грчевито купећи усне и грискајући брк.

Тек сад бег каода изрони из својих лагарија. Мрачнија му дође соба. Свијећа се повија и титра под њиховим дахом који се укршта. Сасвим близу види два неједнака, закрвављена и опасно свијетла. Мустафина ока, као и мртвачки жуто чело и лице изнад прне браде. И увриједи се и препаде. Скочи. Преврну се пешкун, тупо лупну свијећа и угаси се.

Ако је и пијан, Мустафа се, инстиктом искусна ратника, повуче до зида, напипа кабаницу и пусат и извуче малу пушку. Између њих је био преваљен пешкун, а у дну прозор који је сад, у потпуном мраку, изгледао као свијетал квадрат. У тишини суспрегнута даха, чу мек и сиктав тон: то бег вади нож из корица. Наједном, каода га то сјети на безбројне згоде у животу, у крвавој мржњи он помисли опет: колико гада има на свијету! Али то само часак, и одмах се сабра и одмјери и срачуна положај.

Бег је кукавица и лажов, а таки лако убијају. У њега нема пушке у рукама, а ако хоће да ми приђе, мора да прође поред прозора. — Он подиже пушку, упери је посред прозора, и тако чекаше. У истини, часак касније, најприје се опрта рука на прозору, па га онда сасвим заклони бегов струк. Мустафа окину. У праску и не чу како бег паде.