Приповетке / Иво Андрић

66 ИВО АНДРИЋ

Стари ханџија Омер или није ништа чуо, или није смио да се јави.

Те ноћи путоваше без престанка кроз шуму. Коњ му је застајкивао од умора и зазирао од сјенки. Тада и он сам поче да посматра чудне облике осамљених пањева и њихових сјенки у свијетлој ноћи без видљива мјесеца. Презаше и заобилазаше оне који су имали опасан и чудан став. Наједном му се учини каода уз сваки облик идеи нарочит глас, шапат, дозив или пјевање; тихи, једва чујни гласови који се измјењују и преплићу с облицима. Сви утонуше у пуцању канџије којом је шибао коња. Али чим је престао да шиба, стадоше гласови да се роје и наваљују. Да би их опет ушуткао, он викну и сам: |

— Аааа!

Али тад му шума са свих страна, из свих шупљина и са сваког. стабла и листа, одговори још јаче и надвика га и засу гласовима.

— Аооо!

Напрезао се и викао свом снагом, иако му се грло стезало и дах га издавао, али су га надвикивали безбројни и неодољиви гласови и претила стабла и грмови. јурио је не осјећајући коња под собом, вас у тонцима. Грпао је, али је викао без престанка, док год не изиђе на чистину, гдје сени гласови стишаше и разбише.

(Освану на Горици, више Сарајева. Застаде међу шљивицима. Под њим је сваки час посртао коњ раскрвављених шцјеваница и упалих бокова. Све је небо било озарено и танки облаци сасвим прожети сјајем. Над градом је лежала ниска магла из које су стршили само врхови мунара, као јарболи потопљених лађа.

Пређе руком преко росна лица. Узалуд је настојао да растјера два црна немирна колута кроз које му се мутно указивао вас сјај дана и град под њим. Пипао је сљепочице, окретао се лијево и десно, али су се с погледом заједно помицали и црни колути кроз које је све пред њим изгле-