Приповетке / Иво Андрић

МУСТАФА МАЏАР : 67

дало сплинуто, дрхтаво и мрачно. МИ тишина је глува, а у њој се чује крв како насједа без престанка и бије мукло у шији. Не може да се сјети гдје је ни који је дан. Помишља на Сарајево, али све му се намећу и плету, у мисли, кавкаски градови и њине мунаре. На махове му се сасвим губи вид.

Једва некако изиђе из замршених шљивика и плотова, и кад сиђе у прву махалу, заустави коња пред једном кахвом, гдје су на широкој и зеленој мераји, крај гробља и чесме, већ сједили неки Турци и сркали каву. Сјахаи уђе. Згужван, каљав, несигурно ступа кроз помрчину која му је на очима. Сагледа лица око себе, па онда их на једном нестане, да се опет за час укажу, умножена и испревртана. Сједе. Кооз хук крви у ушима, слуша њихове разговоре, али тешко доводи у везу поједине ријечи. Они су говорили о прогонима које је починио султанов изасланик, Кулаћехаја, Лутфибег.

Послије многих и дугих ратова, бијаше се намножило беспослењака и пијаница, који су по Сарајеву и осталој Босни отимали, убијали и чинили насиља сваке врсте. Кад у Стамболу додијаше жалбе, султан посла овог свог нарочитог изасланика с неограниченом власти. Тај високи човјек, што је пролазио улицама као какав испосник, блијед, погнут, оборених, танких бркова, бијаше неумољив, свиреп и брз. Никад се није осјетила толика строгост власти. Кога год ухвати пијана или беспослена, или кога му прокажу као убицу или отимача, он га баци у Жуту Табију, гдје су његови џелати Анадолци давили тврдим гајтанима све редом, без испита и истраге. Било је дана кад је удављено по шездесет зликоваца за једну ноћ. Раја се радовала. Турци почеше да мрмљају на његову строгост. Али он ухвати и удави двојицу сарајских дућанџија који су га јавно оговарали, прије него се ико могао за њих заузети.

На улицама су се виђали лешеви оних који су погинули бранећи се, у пијанству или гњеву,

сл