Приповетке / Иво Андрић

68 ИВО АНДРИЋ у 6 0 4 У АИНИ ЛИ ИНЧИ ИВ ЊЕНЕ -

од ћехајиних пандура. Све се испуни страхом. Крв се виђала свуда. Никад није било лакше погинути.

И сад су ови Турци у кахви говорили о Бехајиној строгости. Не усуђујући се да јавно кажу шта мисле, они су само жалили што погибоше толики Турци, међу њима и чувени јунаци и мејданџије. Један старац је говорио прекорно:

= Валахи ће нас поплавити раја. Наши гину, а крштеног гада се накотило, краја му нема.

Разабирајући ријечи, Мустафи се мутно учини да то има везе с његовом мисли. (С великим напором се сабра:

— И крштеног и некрштеног: свијет је пун гада.

Сви се окренуше на тај глас, сасвим промукао и шиштав као шапат. Тада га видјеше како је вас раскидан, умрљан травом и жут од иловаче. Таман као угљен у лицу. Тек тада видјеше да су му очи сасвим заљевене крвљу, у којој је остала зеница само као црна тачка у средини, да му се руке непрестано грче, да му је раздрљен врат набрекао, а лијеви брк изгрижен и краћи.

гледаше се. А он, кроз мрак од крви, назре како се према њему окрећу сва та лица, и учини му се да се спремају на навалу. Маши се сабље. Сви скочише. Старији уза зид, а двојица млађих, с ножевима, стадоше напријед. Обори првог, али, обневидио, промаши другог. Преврну ступу у којој се кава туца. Бранећи се, као слијеп потрча на улицу. Турци за њим. Сјатише се пролазници. Неко је мислио да то ћехајини људи хватају зулумце, неко да Турци гоне ћехајина заптију. У последње доба су били навикли свакодневно на такве гужве, и сви су учествовали у њима с неком крволочном злурадошћу, па ма на којој страни.

Обневидио, он се заплете у вратнице, и у исти час га склопише и Турци из кахве и они са улице. Много руку га хвата. Здераше с њега џемадан, оста у кошуљи. Паде му сарук. Пуцаи кошуља. Отима се бијесном снагом и не пушта сабље из руку. Како их је било много, танке вратнице се