Приповетке / Иво Андрић

ДАН У РИМУ 0

као густи цвјетићи. Утрчаше у капију неке цркве. Уђоше најприје у предворје, у коме бјеше поредано много мокрих капута од гуме, које је чувао неки старац. МИ они прислонише амреле. Уђоше полако у цркву из које је допирао крупан глас. У пространој цркви, у свијетлу кишна дана, бјеше мало свијета; са амвона је грмио плећат иобријан презбитеријански пастор. (јећајући се лондонских цркава Крилетић одмах препознаде да није католичка.

Пастор ућута, а један висок човјек с брадом и наочарима сједе за хаомониум и поче да пјева у басу, пратећи се сам. Жене из клупа прихватише. Кад се пјесма сврши, пастор опет поче да грми и ге стикулира. Крилетић зијевну, примаче главу Станићу и упита га шапћући.

__ Колико има католичких цркава у Римуг

— На стотине. Е

— А енглеских 2

— Биће да је ово једина.

— Хм! Па баш да ја у ту упаднем.

Опет ућута пастор и опет поче пјевање, отегнуто и једноставно са каденцом у рефрену:

Језив Сп5оћ ту Томе!

Крилетић удахну ваздуха и поче да пјевуши за њима, вајприје тихо па јаче, док се коначно код свакога рефрена није разабирао његов бас. Сјети се како је у Лондону у официрском кубу пјевао: ЈЕ 15 Јопо мау... и дође му пријатно да уз отегнуту пратњу хармониума и реске гласове Енглескиња пусти глас.

(Станић га потеже за капут.

—__ Бога ми ће нам украсти амреле!

Кад се свршила пјесма и опет почео пастор, Крилетић рече готово гласно:

— Па да идемо.

И на велико чудо и негодовање оних који су сједели око њих, дигоше се обојица у по службе.

Кад су изишли Крилетић само промрси:

— Е, гдје ја нећу упасти!