Приповетке / Иво Андрић

ДАН У РИМУ

–1 сл

И онда сви заједно пјевају неку сремску мрсну пјесму.

Дође му да се смије, не може да се сјети првих стихова, али ритам бије ногом и пјева у басу два три посљедња:

........ . девојчице, Чија ли си тиг

Ја сам сека из Осека, Трговачка кћи.

Весело. Сасвим весело. Опет се појави газда и погледа прво на сат па на госта. Крилетић се ражљути. Његово весеље остаде, само доби нов облик: веселило га је да приговара и тражи кавге. Сад зна: риђокоси газда га потсјећа на једног новинара из Сарајева с којим се је жестоко посвадио у Хаџи-Лелечићевој механи, јер је омаловажавао Мостар и Мостарце. Вара га сјећање и вара га даљина. Све му долази близо, и познато, и лако: шта је ово све према снази што је у њему, шири се и разапиње гаг Омјера своја рамена, једно на друго.

— Их, подврискује Никола, шири руке, испрсује се а стего песнице. Подрхтава стакло на столу.

Газда у неприлици обилази, мало подаље, око њега и хоће да заусти да га диже.

-__(ињоре. --..-:

То га коначно увриједи. Неразумљива мујеин неописиво га љути туђина. Жестоко га прекиде.

— Ништа! Ништа! Сви сте ви једнаки. Багажа. Ба-га-жа!

— Сињоре......

— Ништа! Ти си мени у Хаџи-Лелечића рекао да би требало засути Иван. Каже: тунел засути, да Херцеговци не могу у Сарајево. Увреда! Ја! — Ух!

Крилетић шкрину зубима и скочи. Преврну _ се боца и паде на чашу. Опет се смирујеи сједа.