Приповетке / Иво Андрић

ДАН У РИМУ 17

Послужитељ се смјешка у чуду. Газда иза тезге виче талијански и обећаје им за сутра баЛон вина, ако му избаце напаст из ресторана. А Крилетић стоји међу њима, за главу виши од сзих, и гони их напоље.

— Ајде, сиктер ви, да вам платим, па напоље.

Тада се један, понајмањи, заскочи и удари га свом снагом у трбух. Крилетић се заљуља, смрче му се, али би био одржао равнотежу да му онај исти послужитељ експреса не скочи за леђа и не стеже га за врат. Опсова им све и спомену Милоша у Латинима. Паде, а сва се гомила баци на њега. Још само стиже да лијевом руком удари једнога по тјемену да је одлетио до тезге на којој заиграше боце и чаше. Једнога уједе за руку. Застења, помисли на револвер у џелу и шкрину зубима. На свакој руци му сједе двојица. Врат му је стегнут, крв му иде у главу. Осјета да слаби и губи свијест и још се једном тргну цијелим тијелом да се сва гомила над њим заљуљала, а онда поплавље све око њега, и занесе се. Дигоше га, растворише врата широм, и изнесоше напоље.

Била је близу поноћ. Мала пјацета испуњена тамом и шумом вјетра н воде. Југова ноћ без звијезда. Насред трга фонтана баца високо воду, а вјетар јој заноси млаз преко базена и просипа с пљуском по калдрми. Пренесоше га и положише под сам млаз воде, који му се расипао по глави и грудима. Кад осјети воду он се трзну као у сну. Студен поче да га мучно боли у замрлој свијести. Сви се брзо разиђоше. На ресторану се спусти ролета.