Приповетке / Иво Андрић

РЗАВСКИ БРЕГОВИ 19

мразом. љЉети превладава контура са лаганом, поспаном измаглицом од жеге, у вруће дане. А најчудеснији у јесен кад се све мијења и преображава, појављује, сакрива или нестаје. Тада се на брегове пролије зрелост и сјај и толико боја колико их може дати сунце у плођењу са земљом, водом и ваздухом. Поцрвени (у свим нијансама) руј и авдиковина, пожути љесковина и јасика, потавни и брзо опане лишће на дивљакама а кроз голе гране се укаже по која бијела бреза; сиве и сребрнасте дођу покошене ливаде а прегорела и смеђа стрништа; папрат добије боју рђе; и још се по неки грм сјети па процвате; и шипци заруде; и глог и дрењак стану да дозријевају.

Ако по неки сватови или погреб и прођу низ стрме стране, између бујади, то не поквари, ни за час, ни мир ни склад боја. Каткад се сагради нова кућа или хамбар у ком селу; и новотесана бијела даска се смије међу боровима и удара на далеко у очи, али убрзо, под кишом и вјетром, посиви, потамни и изједначи се с околином.

Тако је од вајкада пролазио живот брегова у здравој једноличности, а под укрућеним облицима изгледало је да се ништа не развија и ништа не мре, толико је ново жито личило на лањско и покојни на новорођене.

Тада се, у једној мочари рзавских брегова, заглиби турски топ, на бијегу послије гласиначке битке. А неколико сати иза тога уђоше у варошицу испод брегова Аустријанци, прашни и љутити. Све се разбјежа и посакрива, оста сам Али-хоџа који је ишао пред топчијама, прикован десним увом уз дирек на капији. Једни кажу да су га приковали Аустријанци, а други сами Турци, јер није хтио да бјежи. У том болном и смијешном положају је остао цијело поподне. Али је изнио живу главу, само је посље цио живот повезивао ахмедију мало ниже на десно уво и није могао да живе види ни топчије ни топове.