Приповетке / Иво Андрић

50 ИВО АНДРИЋ

Али тај заглибљен топ и модре униформе и Али-хоџина несрећа само су почетак бурних година које су долазиле на рзавске брегове.

Први дође на ред Биковац. Аустријанци проширише пут минирајући стијене. Први пут се разлегну динамит и одјек му оде, као насилан и зачуђен странац, од бријега до бријега. Послије добоше многа кола и коњи и зидари и тесари, који почеше да граде касарне, станове и штале на Биковцу. Стиже батаљон пионира. Све млади и бијесни Тиролци. Одмах зађоше по кућама, иду иу села; ударају на куће, траже да купе јаја или млијека, хватају жене за груди. Пењу се на димњак на касарни и опонашају хоџу на мунари, а у вече се ухвате под руке, закоче цио сокак и пролазе пјевајући неразумљиво, а очима стријељају пенџере и питају ријетке пролазнике, гдје има жена.

Капетаница, пуна и румена, јаше с младим официрима. Сав свијет гледа како јој љубе руку све до лакта и подижу је на коња. Дјевојке се чине да не виде, а жене се сашаптавају.

Биковац се сасвим промијени. Посјекоше некад чувене орахе. Избраздаше бријег путељцима, посадише багренове, дигоше терасе и ладњаке, подстригоше грмље. И све је било под конан и на прав кут сведено. Довезоше први клавир. Начинише тенис. Турска дјепа су им дохвађала лопте. Друге зиме је био и маскиран бал. И свак је могао видјети с прозора, ма и не вјерујући раширеним очима, како се у рано јутро враћају, маскирани, официри и жене им и вриштећи, мртви пијани, поваљују једни друге у снијег.

Војска је расла. Дође ред и на идући бријегНа Банпољу начинише стрелиште. Ископаше ровове. Посадише фигуре црне, бијеле и модре. Саградише касарну у облику тврђавице с кровом од лима. А у мркој стрмини саставише од окречена камена иницијале царева имена, да се на дан хода могло видјети. М толико су из године у годину