Приповетке / Иво Андрић

РЗАВСКИ БРЕГОВИ 51

ровали, копали, крчили, зидали и дограђивали, да_ коначно бријег поче да губи свој негдањи облик.

Дође и први предстојник, Нијемац, реуматичан, пензионисан официр; грдна пијаница и особењак, изазвао је безброј чуда и неспоразумака.

Па ипак свијет поче да се привикава, да ради и пазарива са војницима, официрима и њиховим женама.

Би мало узбуне код првог рекрутовања, Младићи су се одметали и бјежали у Србију. (Многи је прешао ноћу преко Вељег Луга). Жене су чекале пред конаком и падале пред ноге комисији и плеле им се око чизама и мамуза. Али кад се пови вратише из Беча, угојени и намирисани, заносећи у говору на њемачку, свијет се умири. Још су мајке плакале. Неки одоше и у жандаре.

Тако прође доста времена. Док једне године не дођоше инжињери и чиновници да састављају катастар. То изазва велику узбуну. Мјерачи иду из села у село, наши момци им носе велике бијеле амреле и апарате и побијају кочиће, гдје им нареде. А сељаци се забринули, звјерају у недоумици, праве се важни, ваде турске тапије и тескере и у себи стрепе за бразду. Никоше распре и сукоби. Суд пун сељака. У Мириловићима умало не убише геометра, разбише му шеодолиш и амрел на комаде. Али и тај се посао доврши. Коначно сва земља би премјерена и разграничена, сва се шума обиљежи и подијели. Сељаци се навикоше да иду у грунтовницу као и у цркву или механу.

Али прије него мјерачи одоше догоди се још једна невиђена ствар. У једног од инжињера била је жена, маџарска јеврејка, витка љепотица, крупних очију и велике косе која јој је увијек бацала сјенку на лице. Она се заволила с једним риђим, као кап младим потпоручником. На врху Боровпа, пуном стаза и младих борића, нашли су их једног _ дана обоје мртве. Он је убио њу, па себе.