Приповјести : црногорске и приморске

МТ МАРКО ЦАР

живот, који му је на првим корацима био врло тежак и с мукама скопчан.

Год. 1843, кад му се наврши деветнаеста година, постаде општинским тајником у Будви. У целом Приморју је у то доба неограничено владала италијанска култура, те је, разуме се, италијански језик господовао у целој јавној управи: у судовима, у општинама и у свима надлештвима. Општински тајници по мањим местима су онда неуком и неписменом народу били све и сва. Принуђен својим званичним послом да често пребира управне и судске законе, Љубиша их у кратко време изучи тако исцрпно да су к њему долазили, као каквом адвокату, сељаци из читаве околине, којима је он састављао судска акта и бранио их пред судом. То његово самоучко правничко знање признала је касније и сама аустријска влада, кад га је решила дужности да полаже државноправне испите, и наименовала га јавним бележником.

Год. 1860 Љубиша ступа као посланички кандидат за државни сабор у Бечу. Готово сав свој век провео је у јавном раду, као представник народа. Год. 1861 видимо га чланом далматинске депутације, која је имала да води преговоре при банској конференцији у Загребу. Од 1861 до 1876 год. био је послаником на далматинском. сабору и царевинском већу у Бечу. Год. 1870 постаје председником далматинског сабора, у ком је својству остао до год. 1878, кад га са председничке столице оборише његови лични противници, подупрти клерикалном фракцијом тадашње „народне странке“, којој је на челу био чувени поп-политичар Дон Мијо Павлиновић. Ти људи хтедоше да Љубишу изобличе и да га свету прикажу као неког далматинског Барера“), наиме као човека од великог талента и великих заслуга, но који се не одликује карактерношћу и политичком доследношћу. Они га обедише да је, из својих личних

#) Бертран Барер, члан француског Конвента, сјајан и суптилан говорник, но шарен политичар. Има о њему један врло карактеристичан напис од Маколеја.