Приповјести : црногорске и приморске

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША ХШ

Бркића и Кањошем Мацедоновићем, но ту | врдњу морамо у неколико да исправимо. Ма да јој крштеница носи датум 1873 год., његова је Скочидјевојка, каошто смо поуздано могли дознати од пишчевог сина, пок. Митра Љубише, много раније написана; па иако је Љубиша ту своју причу касније дотеривао, она ће од прилике бити вршњакиња Штепана Малог. А да је то сасвим вероватно, каже нам и сама приповетка која је, у својим главним цртама, основана према обрасцу Манцониевих Верешка. И у Љубишиној приповетци, као и у том италијанском роману, приказане су, на историјској позадини, час веселе а час тужне перипетије несрећне љубави двоје младих пучана, којима злоради и моћни душмани „срећу кобе“. Ружа у Скочидјевојци опомиње у извесним детаљима на Манцониеву Луцију; те су две женске фигуре врло сличне по нацрту, а слична им је безмало и судбина. Међутим, ова Љубишина приповетка — једина у којој гатка није до краја узета из народног предања иу којој је писац, мимо свог обичаја и своје ћуди, унео и нешто фантазијске или, тачније, романтичке грађе, иде опет у лошије ствари Љубишине, ма да је он, у овој приповетци својој, срећном руком оцртао мушку слику Стевана Штиљановића, кнеза паштровског и потоњег деспота српског.

Тодор Стефановић Виловски, познати уредник бечке „Српске Зоре“, у једној својој расправи о српској приповетци, назвао је Љубишу Рембрантом међу српским приповедачима. Ми би рекли да је, пишући Скочидјевојку, Љубиша био Рембрант који сам себе није још до краја познавао, те који се и нехотице поводио за колористичким преобиљем школе венецијанске. Тек доцније ће српски мајстор, као год и његов холанђански претеча у самоуштву, пронаћи ону своју здржану и дисциплиновану реалистику, која је понекад знала да се боље окористи и најмањим ефектом светлости или сутона, но што би други читавом небеском дугом. Та природна реалистика нарочито је значајна за потоњег Љубишу,