Приповјести : црногорске и приморске

хм МАРКО ЦАР

и он треба њој да захвали што је, и крај свих својих уметничких недостатака, за живота сматран као један од најбољих приповедача у нашем народу.

Да ли ће и уколико позније потомство потврдити суд Љубишиних савременика, то је данас тешко изрећи. Што се нас тиче, ми смо свакако још далеко“ од тога да бисмо имали разлога да му стечену славу споримо.

1

Кад год смо преда се узимали да размишљамо 0 склопу и структури Љубишиних Гриповијести, увек смо готови били да жалимо што је писац ту књижевну форму изабрао за своје причање. Или се ми крупно варамо, или би оне особине, којима се Љубиша одликовао као писац, у ширем оквиру много боље резултате дале. У њему је посматрач и хуморист био несумњиво јачи од уметника, и овај је често губио из вида онај архитектонски размер који, у економији једног романа, може кадшто да се и заобиђе, но који се у таком једном малом организму каошто је приповетка, не сме нипошто вређати. У новели треба да се радња врти око једног самог, јасно обележеног и логично развијеног догађаја; сувишно или неумесно застајкивање код једне или друге споредне епизоде може лако да повреди хармонију целине, и зато је за добру приповетку много прече, него ли за роман, да је писац претходно у глави добро заснује, па тек онда да седне и да је напише. Нема ништа лакше него написати новелу, мисле неки људи који се, изгледа, обзиру само на њену краткоћу. Напротив, нема ништа теже но написати добру приповетку. За роман је довољно да му писац добро положи основ, па да се, тако рећи, цела ствар развија од себе, по природном развоју мисли за писаћим столом. Али за новелу, којој је главна одлика садржајна краткоћа, тај процес импровизације је ствар врло мучна и врло опасна.

Љубишине приповетке одају, очевидно, у већини случајева, недостатак те претходне умне обраде.