Приповјести : црногорске и приморске

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША Ху

Оне се, додуше, врте око извесног догађаја, али им епизодична страна често ремети унутрашњу симетрију. Сем тога, догађаји се у њима не групишу оном уметничком економијом и тежњом за оригиналношћу, која у писцу одаје старање за ефектом естетичким, него се ти догађаји понајчешће причају онако како су текли, и како би их какав стари Паштровић, вешт говорџија, могао да прича на селу. Али у накнаду за те недостатке, колико лепоте у здравој основи њиховој, у оним красним сликама и поређењима, у оном живописном народном говору, што те чисто плени и заноси!

Љубишини сељаци нису само овејани Срби по духу и беседи; они су к томе и синови оног чаровног приморског краја што се стере између Оштрог Рта и Цми"геве Улице, и који су Млечићи назвали Боком Которском. Макни те људе из њихове средине, па их пресели у ма који други српски крај, они неће бити више оно што су. Њихова осећања и њихови погледи неминован су продукт земље, обичаја, традиција међу којима су никли и одрасли. Писац их је похватао у њиховој конкретности, у њиховим најситнијим ниансама, дружећи се с људима, употребљавајући њихов прости и, у својој језгровитости, тако сликовит говор, не зазирући ни од идиотизама, ни од граматичких омашака, само. кад је у њима назирао неку карактеристику народног осећања и умовања. И тако је овај приповедач наш, још пре Золе и његове школе, успео да створи дело „аш: пе тепе раз е; аш а Годешг ди репр!е.“

Радећи тако Љубиша се, каошто сам прича, руководио мишљу да очува „неколико знаменитих догађаја своје отаџбине“ и да узгред опише „начин живљења, разговоре, па најзад и врлине и пороке својих земљака,“ и да то све преда потомству како је „чуо и упамтио од старијих људи,“ јер се „свагдан те ствари преображују и гину, што је код шири дотицај са светом и поплавица туђинства.“

Како је Љубиша у тој накани својој успео, нека послужи за пример његова приповетка Поп