Приповјести : црногорске и приморске

ПРОКЛЕТИ КАМ 221

љетица и раскош которске господе. јужну страну „"запучају зелена брда а по брдима села луштичка и кртољска, гдје су бивали кмецки станови превлачког. манастира, која села и дан данашњи зову Михољскијем Збором.

Насред тога рта насађена лозом и маслином, бијелио се за времена наше повјеснице православни манастир превлачки, намијењен Сабору Арханђела Михаила. Кажу да га је градио при крају дванаестога вијека првовјенчани краљ Немања први, и да му је звоник био такве висине, да кад су га Млечићи прахом оборили, подигао је својијем падом у море тако страшни водени слап, да је одскочке ошкропио оближње кртољске куће. Но да сву истину речем, ја се нијесам толико потежио да обазнам ко је тому манастиру темељ ударио, ни количак му је звоник био, но сам се бавио највише да знам и изнађем ко га је и с чега у гомилу претворио.

Што се чисто и бистро зна то је — јер се по див- . номе чуду у томе слажу сви писци и повједачи да је за вријема своје ужасне погибије превлачки манастир гостио седамдесет и два калуђера, старосједиоца и придошлице, који су дошљаци селили с турскога зулума из опустошенијех манастира горње земље и доношенијем благом повећали превлачки самостан, надајући се, (а ко се надао не биг) да су прибјегли под закриље човјечне и просвијештене владе, под којом би проживјели и вршили дужности свог реда.

Једно јутро по часовима изиђе игуман манастирски да се прошета низ пољану, гдје је просуто мртвачко гробље. Кад био код уласка, међу два висока ћепериза, зазрије чоека гдје прам њега управо коња језди. Повиђе под руком, да му сунце очи не заблијешти, упознаде Друшка, пак се поврати у ћелију, да се с њиме не срете на пут. Домало уљегне и Друшко за игумном у ћелију, повучен и као претворен. - Метанише три пут док се приближи игумну и сваком удари челом о под. „Оче игумне!“ викне Друшко жалостијем гласом. „Сагриеших Богу и