Приповјести : црногорске и приморске

222 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

теби и нијесам достојан назвати се твојијем сином! Наведе ме љута невоља да се свађам с овијем храмом, да га себи затворим, и да немаму њ приступишта, ни свратишта, ни уточишта као остали хришћани. Од страха и зулума господе которске просух очинство и материнство, остадох да храним седмеро грла на купици и мрежи, наједих вас, затворих цркву а на себе навукох божју срџбу, а они да икако могу објесили би ме сутра пред Котором, да ме није, да је један мање! Божја воља, не по мојој заслузи но по својој милости, намјери ме на пријатеља туђина, који ми звона повересија, да му их платим кад ми Бог промисли. Овако ћу једном испунити материну задужбину, да ме из гроба не куне она која ме подњивила и човеком учинила. Звона доше, касно ал часно, да их таквијех нема међу Задром и Скадром, ни међу народима који се крсте су три прста. — Дошао сам, знам лијепо, безочно, као ко је крив и дужан. Поуздах се у ваше меко срце е да се склоните: ако не ћете праштати ви, а да ко ће2г Рекох сам себе: што је виши гријех, дичније је опроштење. Нијесмо на свијету за један дан. Могу накнадити, могу јошт цркви користан бити! — Да ме жена не замиче (худа замчица!) дошао бих при цркви. Но жена на крду ђеце тражи да јој доносим данимице по три пут хљеба, а уз хљеб свилене одоре да се у цркви гизда според првијех граткиња, а не зна сирота, да гђе велики коњи играју ту малијема трбуси пуцају. Тако и мене, троши а дужи се, док пропани са свијем халком! Та ме је несрећа наћерала да људима не приспјевам на рокове и да се свађам с рукодавницима а вами мразим! Отворим једном очи и рекнем, идем најприје да се црквом мирим, остало ће доћи затијем!“ Опет пане на кољена, плаче, уздише, удара челом о тле, да би кам омечио. „Прими ме, оче, као задњега од тво ијех најемњеника!“

Игумну се збиља ражали, повјери му и рече: „Друшко! приступи, сједи и чуј што ћу ти рећи. Твоје благе ријечи и искрена покора, мени су пријекор и срамота. Била је моја света дужност ходити