Приповјести : црногорске и приморске

224 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

Кад били при обједу рече игуман намјерному браству: „Приступите, благујмо угојена јунца, јер овај наш син бјаше мртав па оживје, изгубљен па га нађосмо!“ Ђакови, настојници око трпезе, тркну у кухињу да и нижијем слугама навијесте радосно Друшково кајање. Старина Радун, који се у кухини намјерио, кад чу опћу радост, упита једно ђаче: „Што је то весеље, иако ја већ с њега нијесам!“ А ђаче му каже, да се је Друшко цркви покорио, звона донио а проштање добио.

На то ће ти Радун: „У стара злотвора никад нова пријатеља!“

А ђаче: „Драже је нађено но негубљено!“

А Радун: „Ко ме је лани био, љетос ми: није мио; да ми се прига и вари на ватри, не бих му вјеровао!“

А ђак: „Ако те ко ошине по образу, обрати му и други нека боље притукне!“

А стари: „Ками, да му се усред срца ували! Ако те ко залијепи ти га облијепи, само ако можеш!“ А ђаче: „Ко тебе каменом ти њега хљебом!“

А Радун: „Ко тебе каменом ти њега мандалом!“

= Дакле ти, ђеде, не би никад никога опростио ни на покору примио 2 рече ђак.

= Не ја, ни дао Бог, одговори старина, нои кад бих ја хтио, Бог ми не дао! Кад му не могу ништа за живота, барем бих памтио, а кад виђу да ћу мријети и да већ ни памтити не могу, опростио бих и змију љутицу под каменом! Ја сам, синко, био на ситу и под ситом, сваке сам муке обишао, осим што ме јошт нијесу млини мљели. Опарени кашу хлади!

А ђаче опет: „А да ми учимо свијет да се злотворима прашта, да им се у замјену добра чини и за њих Бог моли да их обрати на прави пут и да се добротворима преокрену!“

А Радун: „И ви, моја ђецо, том памећу брзо раскућити; упамтите што ви ови старац говори, а ја, Боже, то не дочекао!“

А ђак: „А ти, ђеде, чисто злу смрт имати и душу утопити том твојом памећу!“