Приповјести : црногорске и приморске

18 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

— Знаћеш брзо који сам, одговори Кањош; него хајде да се сијечемо, није мени дангубити. — Пак се довати за мач, а зашкрипи зубима.

Укрцају се свак у свој чуњ и завезу по крми. Кад допру к острвици, скоче оба једанак на крај, а Кањош отисне свој чуњ од краја. — Што чиниш, викне Фурлан, што отури чуњ, јеси ли при себи 2

— Не требају нам два, одговори Кањош, ја ћу се твојијем вратити: а теби већ не требује ни чуња ни коња: ти си своју чашу испио.

Препаде се Фурлан, пак му стаде причати колико је јунака посјекао и убио.

А Кањош њему: — Мучи рђо; ти нијеси јунака јошт ни видио, камо ли убио, него баци ту палошину да ти вежем руке наопако, да те водим дужду, е да му се смилује и да ти опрости кад те таква види.

— Прођи се белаја и боја, додаде Фурлан, него хајде под мој шатор да ручамо, а вјеруј ми, незнана делијо, тај дужд за кога ћеш гинути, једнаки је душманин и мени и теби, пак те жалим гдје те ђаво нанио да ти попијем ту праву крв.

=— Ништа ме не жали, — викне Кањош, пошто тргне из корица мач и насрне на Фурлана. А овај одбије палошем мач, и на тилуту му направи зубац, би палац утонуо. Поврне Кањош и другом и трећом но Фурлан вјешто одбија махове, док га Кањош, обиграјући, окрене сунцу у очи. Потегне Фурлан једном, и чисто, да се Кањош некако хитро не усука, хћаше га раскројити. Док Фурлан ма ну другом, Кањош га уграби и проби мачем с лијеве сисе на десну лопатицу. Паде Фурлан, а удари му из ране кужањ крви као да си вола заклао. — Допаде Кањош, дигне му с руке прстен а распаше палош, па га остави да диха. Укрца се у чуњ и доприје обали. Кад ли се ту накупило све што је жена у Млецима. На девет јада док је себи пут прокрчио, а оне жене за њим у пратњу појањем и весељем. — Теже ми бијаху оне жене, казивао је послије Кањош, него Фурлан и његов палош.

Пуче по граду глас као муња да је Фурлан поги-