Приповјести : црногорске и приморске

СКОЧИДЈЕВОЈКА 23

„ја ћу по рибу“ рече Стеван. „Дај ми ти новаца и кажи кудаћу. Покаживању иду људи у Цариград“.

„Кад те Бог учи“ одговори му старац, „а ти подрани, осамари мазгу, даћу ти дукат жути, па хајде у Шестане на кућу Вука Мркоњића и реци му: поздравио те Ђурађ, ја самму син, а он пао годинама, не може, већ никуд, па те молио да му продаш свецу млетачки дукат рибе, али му немој слати ситнежи но скакавице и јегуље од највишијех што имаш. — Плати, преноћи, натовари зором, па подрани уочи свеца, моћеш лако . допријети дома до подне. Ја сам твојијех година лежао на тору у Доловима и по сву ноћ стражио стадо од вука. Вријеме је красно, дневи цареви иако је смрзлица, ноћ је расвијетљена мјесечином, види се путовати као усред подне. Земље су мирне, а дужни нијесмо никоме осим љубави. Проћи ће, ако да Бог, лако“. |

Дода Стеван уз то: „Хвала да је Богу! Рашта нам стари не одабраше љетнога свеца, или барем кад се месо једе, него да смо сваке године на овијема мукама без рибе. Ко слави Шћепандан или Митровдан лако дочека по сто гостију: убије вола, закоље десетак шкопаца, начне бачву вина, испече пећ круха, ето части обилате. А ми никољштаци сваки се пут стидимо званица. Не знаду гости да нема рибе, но мисле да је нијесмо хтјели скупо да платимо“.

„Мучи хвастаче једно!“ стане да га кори отац. „Нијесу стари бирали свеца, но су им га кумови надијевали при крштењу као и данас. Кад су нам стари примили крст, свакога су од њих кумови нарекли у једно ново име, неког кршћанског свеца. Ту је бивало људи и жена, стараца каошто сам сам, момчади као, наздравље, ти; а и баба као Катна наша. Свакога је кум нарекао у име једног свеца, па му тај светац оста потомству у крсници. Зато и мијесимо крст, зато га и режемо у пријекрст, кад се при обједу напија у славу божју и свечеву. Није кум мислио на то што ти сада мислиш, ни на наше гозбије и пића: кад ли који светац запада, је ли кућа пуна или празна, једе ли се риба или месо“. |