Приповјести : црногорске и приморске

СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША 33

тена код ватре па се ту скамени. У то дође Вукои викне јој да иду на посијело. Рече Ружа: „Не могу, јер ме је глава забољела да пукне, но хајде ти тајко да се мало одмориш и разабереш, а ја ћу поћи лећи“. А Марија брже боље: „Не хоће да иде од љености, да се не умије и не наглади. Залуду мећеш јежа у свилу, он неће но у драчама гдје му је мјесто. Гђе се таква роди боље да се просједе кућа до темеља. Но хајдемо ми, а она нека кука на пепељаку као је навикла“.

Руме одјевена као невјеста, а по за њом отац и мати изађу из куће и притворе врата. Ружа оста сама на пријекладу, и стаде тужити брата и нарицати му:

Кад сусретеш мајку нашу 5 мој Милане, У те рајске перивоје ох анђеле! Прекори ми родитеља дико рода, Коме ме је преручила Бог јој прости! Што се није наврнула кам да ми је, У толико дуго вријеме злом ми прође! У походе кћери својој јединици; Да погледа је л' узрасла гром ме убиј! Какво рухо тајку дере злопатница, Какви измет кући чини робињица; Којој данак не освиће, јадна друго Ни сунчани зраци тому црна ноћи, Што их сузам не дочека искапале (очи),