Приповјести : црногорске и приморске

34

Но се вара јадна мома

СКОЧИДЈЕВОЈКА

Да прекори мужа свога! јадан тајко! Рад шта узе удовицу

љута змијо! Те угаси сој и пријекло леле брате. Сад ти сестра безбратица моја ружо!

На врснике твоје гледа ослијепљела, Како си јој подрастао љута рано! На пепелу смрзнутоме куку мајко! Расплетена порушена, зло је нађе, Са рукама прекрштеним кукавица, Обидује, натукује, ој жалости! Како ће ти коло водит коловођо, Кад јој свати неву воде куку брате;

прекукала, Залудњом се пита надом - леле брате! Те се пјесме преокрећу несретњици, У плач горки, непрестани празно мени! Јер сам чула, зло ме чуло безбратицу! Да кад сестра брата тужи јединога, Обустану хладне воде, ој жалости! А увехне зелен борје, - бор од брата!