Приповјести : црногорске и приморске

36 СТЈЕПАН МИТРОВ ЉУБИША

обичај. Не попијемо ли ракију, каода нијесмо ни долазили“.

„Ја сам се смео и забунио“ рече Вук. ја сам на кћер сиротну и на сиротну пасторку, незнам коју просите2 Знам да севи Паштровићи жените међусе, па се бојим какве неприлике, јер ако сам и сиромах не бих рад срамоте“.

Најстарији просиоц загледа Марију у очи, а она се сјети да не хоће пред њом да говоре, па положив на столу ракију и сухо воће, изаге.

„Истина је жива“ рече просиоц, „да је у нас навада да се женимо у домаћијем племенима, али то није суд притврдио, па је свакако наш посао“ не твој, нека те зато не боли глава! Што нас пак припитујеш о ђевојци, ја сам ти чисто и бистро просио кћер а не пасторку“.

А Вукац: „ја се вазда бојим срамоте. Браства није, заплећа није а од свукуд на похарици. Но ви знате боље ваше обичаје неголи ја, и што вам је слободно од брацке. Ето ви Ружа са срећом; давам је с благословом јутрос и за довијека Стевану Ђурову од прве. Ја имам у приморју доста пријатеља, али је Ђурађ одвојио. Истина да јутрос дијелим срце, да ми је тај добросретњи зет подалеко, да немам по кому слати прћију и повојнице, али што ћу сад> Ко би Ђурђу одрекао кћерг Ко би сепониог Ко би Стевана одбио, онаквога сивога сокола“.

У том приступи Руме одјевена у свили, наточи купе и подијели ракију. Просиоц дохвати купу и наздрави: „Овај испрос у велики и честити добар час. Што ми језиковали то се весело свршило и здружило. Од овијех младенаца што заручисмо дај Боже лијеп

пород, девет синова као девет Југовића, а десету кћер за милост“.

Каошто је обичај, допрати домаћин просиоце до раскрснице, ту појашу и, назвав Вуку добру ноћ, заиграју коње.

Тек се Вук поврати дома, сретне га жена на кутњем прагу, пак јетка и смућена стаде да га кори што даде кћер за Паштровићем: „„Ја сам је“ рече „обећала