Проблем смртне казне

10

човек, немајући права да располаже својим животом, зато што ra није ни дао себи, да је он дакле само узусфруктуар тога права, да човек онда то своје право не може да пренесе ни на. кога другог, па следствено ни на државу. Браниоци, међутим, са своје стране, осш> равају ова схватања противника као неумесна и нелогична. На супрот њихове теорије уговора, они износе своју теорију уговора, по којој је човек у извесним случајевима оставио другоме право на свој живот. Други, опет, одбацујући ову теорију, изводе правичност смртне казне из природног права нужне одбраие, 10 које је свето и на koje сваки има права, и које се у организованом друштву преноси од појединца на државу. Трећи, опет, уопште оспоравају неповредност човечијег живота. На другом месту противници истичу да смртна казна не застрашава и, следствено, не

10 Савршено је погрешно, каже Кистнјаковски, упоре.ђивање друштва, које убицу осуђује на смрт, са појединцем, који у нужној одбрани убија нападача. Организована друштвена заједница, држава, налази се у савршенз другом положају према убици за разлику од положаја у коме се налази појединац према нападачу. Јер, ако појединац у питању не убије нападача, онда се он излаже сигурној опасности да буде сам убијен. Чак, и ако би за нападнутог и било каквог другог излаза из те ситуације, каква друга солуција спасавања, а не само убијање нападача, ипак, прво, краткоћа времена и, друго, нарочита психичка ситуација у којој је он тиме доведен, не допуштају му да размишља. Држава, међутим, као таква, сасвим је у другом односу према убици. Пре свега; њој не прети опасност за живот као што је то случај са појединцем. Злочинац је неупоредиво слабији према држави. У тренутку када му се суди за дело које је учинио, он је, у односу према друштву resp. држави, немоћан, обезоружан, онеспособљен. Друштво према њему није у стању нужне одбране.