Проблем смртне казне

13

по среди свака друга казна, пресуда поновног суђења може да поправи грешку. Смртна казна је, међутим, непоправима и неповратна. Браниоци, опет, траже укидање узрока који изазивају и омогућавају кажњавање невиног, а не укидање еаме казне која зато није крива. За овим противнаци тврде да је она неправична и зато што је недељива, што се, на пример, подједнако кажњава онај који је убио тројицу људи као и онај који је убио једнога. (Неоспорно да је оваково схватање лишено основа. Ако није по среди болесни убица или убица у афекту, онда онај који убије једнога није ништа мање крив од онога који убије више њих. И Г. проф. Перић зато са разлогом каже, да је злочинац, учинивши једно убиство

највећом вероватноћом, не деси макар по један случај небино осуђеног. У своме класичном делу Холцендорф је читазу једну главу посветио овоме. Читавим низом факата он је утврдио случајеве невино осуђених чији је број сразмерно врло велики. Спомиње једнога Енглеза који тврди да је у Енглеској у једном периоду од 57 година било 49 ногрешно изречених смртннх иресуда, чија је погрешност накаадно нотпуно доказана. Каже даље, да су у историји судских хроника забележени и таквих случајеви у којима је невинн осуђен на смрт просто зато што је из неких разлога (најчешће из душевне поремећенозти) признао дг је он извршио то дело и ако то у ствари није учинио. Наводи пример једнога затвореника у Шлезији, који је признао да је извршно једну нлљевину која је за последнлу имала смрг једнога човека. Због овога он буде осуђен на смрт и погубљен. Доцније међутим, открије се, да је осуђени, у времену нзвршења ове паљевине eeh био у заШвору r и да је тако био у немогућности да изврши ово дело. Еаводи исто тако занимљиве случајеве оних који су због убиства оеуђени на смрт, а међутим о невиности њиховој није могл т да буде ни речи (зато што су у моменту извршењз дела били потпуно неурачунљиви. (Последица несавршености констатовања овога.)