Проблем смртне казне

државног живота, када се пође од тога, онда се иставља питање: докле се простире државно право кажњења, има ли оно својих граница, и шта је критериум за разликовање, докле држава у томе своме праву може да иде и која је то граница коју она не сме да пређе, или, те границе уопште и нема, и она је онда, следствено, у своме праву неограничена. Од решења овога питања зависи и решење питања: има ли држава права да узме живот појединцу или не. Ако се усвоји схватање, да извор државног права кажњења лежи у заједничкој потреби {вених поданика, што је у осталом једино и тачно, и да, следствено, то право државе једино и налази оправдања у томе, онда се мора знати тачно и граница до које може да иде то њено право. Критериум за то, неоспорно, мора да буде сама та потреба која је и изазвала дискреционарно право државе на казну. Зато је нужно да се утврди природа те потребе. У модерној државној организацији, тачније у једној правној земљи, држава има за дужност да омогући поданицима миран и сигуран: живот за развијање њихових економских и умних снага путем законске заштите њихових правних добара. Та заштита манифестује се у нрописивању, поред осталих, и кривично - правних норми, које забрањују појединцима све оно што је противно интересу, прво самих појединаца, па онда и целе заједнице. Из те дужности државе проистиче њено право да повредиоца ових норми, виног учиниоца, дакле, недо-

20