Проблем смртне казне

44

животном робијом независно од тога који су мотиви код њега били пргсудни у моменту извршења дела. Јер људска правда и тако представља нешто што је релативно. И ето отуда доживотно лишење слободе, као замена смртној казни, не може исто тако да се прими као ни она сама. Када се уклбни једно зло, да се на његово место метне мање зло, онда није ништа учињено. А то је случај са смртном казном и њеним субститутом доживотном робијом. Са своје стране, ми замишљамо овакву ситуацију после укидаља смртне казне. Двадесет. година роблје као казна потпун су еквиваленат за најтеже квивично дело, за убиство -са предумишљајем, ма у коме облику оно било извршено. Према томе, на место укинуте смртне казне долази казна двадесег година робије« Та казна предстазља, с обзиром на одмазду, максимум зла које друштво може да баци на кривца, Значи, са онолико исто обзира, пажње и савести, са колико се прилазило изрицању смртне казне, има сада да се прилази казни двадесет година робије, јер се та казна сада јавља као највећа и најтежа. Али када се та казна већ изрекне, онда је потребно да се она безусловно и издржи од стране кривца. Помиловања не може да буде. Ми сматрамо да се помилзвање јзвлјЗ увек као манифестација признања било грешке правосуђа, било рђавости једног закона. Ни једно ни друго не може и не сме да буде у једној правној земљи, Јер, ако је пз среди грешка правосуђа,