Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в. : (до српско турских ратова 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 303

истичемо стога, што је све незадовољство противу грчких владика у Бугарској, све до Кримскога рата, носило карактер чисто економски, материалистички. Бугари су се жалили највише противу грамжљивости грчких владика; противу оптерећивања дацијама „владичко“. Због тога се тај покрет највише и јавља у Бугарској после доношења Ђулханског хатишерифа, којим су биле опредељене даваније владици, и базирао на одредбама поменутога хатишерифа. И да немамо других писаних података, из тога се јасно види, да је и та борба сугерирана Бугарима, са стране, из Русије. Поред тога, што су Бугарима Руси сугерирали идеју, да је неминовна потреба имати своју хијерархију,) идеју ту донела је међу Бугаре и прва, по времену, бугарска омладина, која се учила у Русији и Србији, и бугарски трговци, који су путовали по Русији и по Србији, и који су, једино у тим земљама, и могли слушати словенску службу. Изузимајући манастире, у дубокој унутрашњости, готово у целој се Бугарској читала само грчка служба. Видели смо, какво је, у овом погледу, стање било у многим градовима у Бугарској и самих 1800 шездесетих година. Сами су Бугари ово питање, све до 1856. г., и у погледу словенске службе, слабо кретали напред. И ако су се могли, непрестано, користити приликама, које су владале у руско-турским односима, они су, и ово питање, озбиљно, и јавно, прихватили, тек пошто га је, г. 1853., Русија поставила пред Турску и пред европску дипломацију. У свима својим представкама од 1837 до 1853 г., бугарској интелигенцији, као, да је главни циљ био да се, пре, додвори турским управним круговима, него да се ослободи грчких владика, и да добије словенску службу. До сада је познато неколико њихових представака султанима и државним властима, и ни у једној од њих нема ни помена од онога, што данашњи бугарски писци желе да покажу“) Напротив, за све време до

5) В. И. Григорович (на пом. м. с. 170 —171) — забележио је, ma y време његова путовања по Бугарској, до 1845 г. ни једна епархија није имала пастира своје народности, и да би, Бугари пастири, чистосрдачно участвовали у образовању своје пастве (АБСбр. 1, с. 76; — XXII, c. 23).

2) Бугарска интелигенција, у времену од 1837—1853 г., у више се махова, и из разних страна Бугарске, жалила самим султанима и високим управним круговима (7. Ст. Бурмовљ, на пом. м. с. 16—26 и др.) Тако, г. 1837, жалили су се трновци султану Махмуду ; г. 1840 жалили су се опет султану Меџиду; г. 1845 жалили су се бугарски еснафи у Цариграду; г. 1846 жалили су се прваци Лесковеца и т.д. Ни у једној од тих жалби (и молби) нема ни о словенској служби, ни о владикама своје народности, већ о високим даванијама