Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в. : (до српско турских ратова 1876-78)

304 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

1853. г., поред поменутога, главна радња бугарске интелигенције на овоме питању сводила се и на њихово потајно ровење против Цариградске Патријаршије, и то како код турских управних кругова, тако и код месних упливних Турака. С Турцима. су ово питање почели,) с Турцима су га, г. 1870, и довршили.

појединим владикама, о њиховим злоупотребама и т. д. Напротив, тежиште свих тих жалби (и молби) је, да се султанима и државним управним круговима изјави верност бугарскога народа, и да им се додвори. Тако, на пр, у жалби (и молби) трновских првака Великому, Авгусшњишему и Милостивљишему Царо Султшану Абдулљ Меджиду Хану, главно место је ово:

„Вљзможно ли ше е шо то тоизи народђ кон то почти самичакђ работи земита на великата Европеиска Турши, кон то сЂђ потђотђ на чело то си прави да се раждатђ богати тђ тв произведенји, отђ кон то Императорското Правителство толики ползбо придобива...“ показали су да је бугарски народ „кон то и послбднинта капка на крфђвљта си готовђ е за укрбплевје то и слава та на тронљатљ- Вашего Величества да пролђе“ (Мебр. ХХНИ—ХХТУ Материали с. 40—42). — Трновци су у више махова подносили молбе и жалбе и слали своје изасланике у Цариград. О једној њиховој депутацији, у 1846 г., јавља Капућехаја Србије своме попечитељу, писмом својим од 17 јуна 1846; — „Бугари трновлије отишли, не свршивши ништа“ (Држ. Арх. Кнеж. Кинц.).

У жалби (молби) првака Лесковеца, главна је мисао:

„Знае (државното царство) всеконечно вљ Руската воина какђ усрдно послужихме на царството: сђ конђе, сљ кола, сђ захире, и пр. и заради заслугата на блаженопокоинин султанђ Махмудђ помилува сиромасите сљ еденљ милионђ грошове“ (7. Ст. Бурмове, на пом. м. с. 16) и тд.

5 У овом периоду времена, много је интересантнији тајни рад бугарске интелигенције у Цариграду противу Патријаршије; њено ровење противу Патријаршије код управних турских кругова и код упливних турских личности. Најизразитији, доцније, противник из бугарског клира противу Патријаршије, Неофит Бозвели, у том тајном раду, допро је и до султаније мајке Дуга је историја ове, ни у ово доба, мало допуштене, радње, ну она се нас овде не тиче (1. Р. Славејков, Мебр. ХИ, с. 381—8394; — Др. Ив. Шишманова: Единђљ непознатђ трудђ на Неофита Бозвели и т.д. Мебр. ХУШ, с. 299 и даље). [. Р. Славејков и Др. Ив. Шишманов (на пом. местима) не слажу се ни у датумима; кад је Неофит Бозвели био осуђен на заточење, и кад је бно ослобођен. — Капућсхаја Србије у Цариграду, писмом својим, од 23 јула 1845 r., извештава свога попечитеља, између осталога, и о томе да: „18 јула оковаше, Патријарх (или у Патријаршији) Неофита архимандрита и Илариона, и по-

слаше на заточење најпре на Халку, а потом не зна се куда ће“... „ово је прво дело распре Бугара и Грка“. — Писмом својим, од 15 новем. 1845 г., Капућехаја извештава свога попечитеља, да су „свиштовци поднели молбу да се Неофит пусти у слободу“. — Писмом својим, од 19 јан. 1849, извештава

Капућехаја свога попечитеља, да је Опик (посланик Француске у Цариграду) „добио од владе ноту“, којом га упућује да, између осталога, тражи од Порте, да се ослободи поп Качавенда из Босне и „ослободити Неофита и Илариона и пустити их у Бугарску“. Пета тачка тога упута (ноте) је, да „треба умањити