Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в. : (до српско турских ратова 1876-78)

306. Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

рисањем рефорама, све се више подизалаи свест код Словена о равноправности и међу хришћанима. И то је учинило, да се, све јаче, испољи и супротност између Грка и Словена, Срба и Бугара. Под тим новим околностима, све је несноснија бивала грчка уображена надмоћност над Словенима; њихова претерана охолост, њихова завидљивост, тесногрудост и искључивост. Све што међу хришћанима у Турској није било грчко, све је за Грке било вулгарос: просто, сељачко, неспособно за интелектуалан рад и културу. Највећа провала између Словена и Грка истицала је из вековне традиције Словена: да је Грк што и Турчин.)

1) Ево какво је мишљење о Грцима гајио народ у Србији и Војводини, у почетку Х]Х в.

„Герци — вели-писац — који су се находили у цесарији, Турцима су пријатељствовали и на Србе перви су били Турцима шпијони. Герци, који су били с Турцими, ако нису горе, војевали су на Србе као и Турци. Герци, пак, који су се находили међу Србима у Србији, они су највећу Србима чинили пакост, који су чрез Герке цесарске и турске Турцима на знање сербска обстојатељства давали, желећи чрез то Турке окуражити на Србе које се и чрез саме Турке разнавало кромје лруги људи и пријатеља и фатања њиови шпионски писања“ (л. 5) Гласник Срп. Учен. Друштва ТХХП, «с. 170. (По Извештају из 1809 г.. Ср. Житије Герасима Зелића, 36 књига Ср. Књ. Задруге, књ. 1, стр. 122 и 130.

Из ранога детињства носим тешку једну увреду од скопскога митрополита Пајсија. — Год. 1877 био сам у П разр. мешовите школе у Куманову и знао сам да певам прву строфу из химне Св. Саве. Знао сам је, пре но што сам пошао био у школу, док сам још у Врању био; научио сам је од старије браће, која су ишла у школу. Знао сам да је припев: појше му Срби... али да се тако, јавно, не сме певати већ појше му људи... Међутим, кад смо увече били сами у кући, кад нас нико страни не би могао чути, певали смо: Појте му Срби... Мој дед по матери, ондашњи митрополитски намесник у Куманову, прота Димитрије, свако вече ме је терао да му певам ЈУскликнимо..., и ја сам му певао. Каткад сам му певао и песму: «Свуноћ ми соко Препева на Милановом Пенџеру, коју сам био научио у школи, али за њу он није марно. Може бити да за ову песму није марио «стога, што је нисам лепо певао. — Негде, почетком јесени те године, дође у Куманово скопски митрополит Пајсије. Као увек, и сада је био гост мога деде. На путу је био за Врање, али задржао се овде неколико дана. У једној «соби на горњем спрату вечеравали су само њих двојица: митрополит и деда. „Једнога вечера, позваше ме к себи; били су вечерали... н да им ја што год читам или певам. Пајсије је знао да се у дединој кући готово свако вече читају песме из Вукових песнарица, али сам он није за њих никада марио. «Свакако, у дечјој простодушности, понудим се песмом Ускликнимо... док ће Пајсије мени, лако смешећи се, рећи: „Е, Свети Сава, био говедар“. Како сам то примио, не могу се ни сећати; као да сам занемео; гледао сам у деду, а он, скупио старачке обрве и почео нервозно да дува у ћилибар од свога