Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в. : (до српско турских ратова 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ

Та је полемика узела маха тек од 1870—1872 г. Вратићемо се на ту жалосну појаву. У ово доба, још за живота кнеза Михајла се водила тајна, и закулисна, борба између људи, у редовима интелигенције, различитих појмова, и у томе се дошло дотле, да су деца из јужних области довођена пред кнеза Михајла, да се сам он увери: која страна има право. С јесени 1866, Јован Шуменковић је био довео свога синчића Арсу, да га овде да у школу. После краткога времена, малога Арсу су водили у Двор, да кнез Михајло, лично, чује како ово дете говори...

Може бити претерано, али, по казивању још живих радника из онога времена, реакција на Милојевићеву тезу захватила је била и самога намесника Ристића, год. 1869, да су га морали уверавати, да се у Призрену говори српски.) Међутим, ускоро се на делу показало, дасу та Милојевићева тврђења, у односу на Бугаре, и њихову радњу у нашим јужним областима, била сасвим тачна. Као што смо споменули, само на четири месеца после смрти кнеза Михајла, 3 октобра 1868 г., Порта је дала Нацрт о оснивању бугарске самосталне цркве, који је, уз султанову тескеру, објављен и у српским епархијама у Турској. И ако је ова комбинација била само пробни камен, и брзо напуштена, сама појава њена је, такође, допринела, да се Србија, и обавештенији део наших сународника у јужним областима, нађу пред једним великим изненађењем. Докле је очекиван словенски, пропагиран је чисто бугарски Ексархат. Поред тога, што се наш народ, у јужним областима, никако није лако могао помирити с бугарском школом и наставом, и што се, противу тога, онако борио, јавља му се још један, и тежи, борбени фронт, бугарска црквена управа. Још веће је разочарање, у нашега света, изазвао неразмишљен, и нелојалан корак вођа бугарскога народа у Цариграду. На неколико дана после објаве Портиног Нацрта, 29 октобра исте године, бугарске вође упутили су проглас (распис) о бугарској цркви

1) Те године, Милан Новичић, бив. учитељ у Призрену, довео је из Призрена у Београд, у шкоду: Петра Костића Ђорђа Камперелића, Тому Поповића и Јована Леспотовића. Одвео их пред намесника Ристића и. пошто. их је овај пропитао о њиховом месту и путовању, пошто је чуо како говоре ова деца, обратио се Новичићу, питањем: „Ама, збиља, Милане, да ли се овако говори у Призрену2“ На тврђење Новичевићево, да се тако, у истини, говори, Ристић је рекао, даље: да је велики грех пао на нашу дипломацију, што није познавала своје земље и своје сународнике у њима.

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 21