Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в. : (до српско турских ратова 1876-78)

322 Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

и епархијама у Босни, Херцеговини и Старој Србији, у коме ce обраћају, Српском као Бугарском, народу, и у коме су знашле места и ове њихове мисли:

„Ви сте, писао је вођа бугарске организације у Цариграду, Стојан Чомаков, ви сте већ чули драге новости које су пријатно уздрмале свако бугарско срце од назад три седмице, да ће нам се народ ослободити од користољубивог царовања туђег духовенства, нашега врага.

„TO се, брзином једне минуте, електрично распрострло свуда. Тиме данас ми приступамо да се с вама радујемо, браћо, и да један другоме честитамо овај светли дан, у коме гледамо сунце, са којим ступамо у ред народа, где се чује наше мило народно пме међу именима осталих наших саподаника, у којима наш народ прилично заузима места, и где се бројимо зрели да од сада управљамо сами у нашим пословима, који се односе на будући живот народа“.)

После овога, настала је јака борба, пре но што је, дефинитивно, и постао Бугарски Ексархат. Та је борба одјекнула и у Србији, и тражена је од ње морална потпора. Међутим, смрћу кнеза Михајла, као да су, нагло, ишчезле велике наде Српскога народа на ослобођење и уједињење Хришћана под Турцима, али с њом су легли у гроб ин сви српско-бугарски споразуми и уговори о заједничком раду на делу ослобођења и раздувале се многе заблуде и предрасуде. Српско Намесништво, првих својих дана, нашло се пред новим, и тешким, задатцима, које су наметале онако тешке прилике у нашим јужним областима. У решавању тих задатака, Намесништво је пошло путевима и методама, које су се, увелико, разликовале од оних кнеза Михајла. Да се на буђењу, и одржавању, националне свести нашега народа у поменутим странама што систематичније почне радити, Намесништво је реорганизовало дотадашњи Учени Одбор. За председника реорганизованога Одбора одређен је био архимандрит Нићифор Дучић, књижевник, а за чланове Одбора Панта С. Срећковић, професор Велике Школе и Милош С. Милојевић, професор. И ако је био најмлађи, Милојевић је био душа овога•Одбора. Године 1871 путовао је Милојевић по јужним областима. После тога путовања он је био и факшошум овога Одбора.

Што се тиче, у ово доба најважнијега, црквенога питања

1) Јов. Ристић, Спољашњи одношаји Ш, с. 296.