Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в. : (до српско турских ратова 1876-78)

ПРОСВЕТНЕ И ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ 328

у јужним областима, Српска Влада је, 11 марта 1869 г., дала, о томе, упут Заступнику Србије у Цариграду, ове садржине:

„Господине, дознајемо из ваших и других извештаја да се бугарској цркви све већи изгледи отварају да се може од цариградске патријаршије одвојити и до своје самосталне црквене управе доћи.

„Познато је и патријаршији цариградској и вођама црквеног питања бугарског, какво је гледиште у овом питању заузимала влада српска, од како је оно, још 1860 јавно на среду изашло. Препоручујући свагда хришћанима на Истоку јединство, препоручивала га је Србија и у овом случају. Свагда се нама чинило, да би деоба цркве источне на народности ослабила моћ народа и ободравала свакојаке-западне пропаганде, које често под верозаконском образином врше политичке тежње.

„Разуме се, да наша жеља за верозаконским јединством на Истоку није могла дотле ићи, да се збаци сваки обзир на умесне захтеве народности. Стога је наша радња имала двојаки правац. Докле смо нашој браћи Бугарима саветовали, да не иступају испод ауторитета Велике Цркве, настојавали смо код патријаршије, да се народу бугарском не одриче народна црквена управа. Ми смо ове савете утолико пре могли давати Бугарима, што смо сами на себи могли показати пример, како се и сами нисмо хтели одрећи Велике Цркве, мада би, по своме политичком положају, за то мање тегоба имали од Бугара, као што нам, с друге стране, није тешко било, ни васељенским патријарсима, који су за ових десет година на престолу цариградском седели, доказивати: да у нашем веку већ и црквена наука мора бити онако исто приступна и простоме народу, као и свака друга, а да се та сврха постигне, да му се ваља обраћати језиком, који он разуме, и преко људи који би били из средине његове; да жудња за надмоћношћу једне народности над другом, не само производи трвења међу народима, те слаби слогу њихову, него да нема ни изгледа никаква на успех.

„На жалост, ми смо поодавно изгубили веру, даће се усвојити правац, који смо ми препоручивали. Узроци, који не зависе ни од једне ни од друге стране, нису допустили, да и између њих до помирења дође, мада су и преставници најмногобројнијег православног (руског) народа у Цариграду, радили у оном истом духу, који је и нас у питању руководио.

„AKO, je mame измирење између Бугара и Грка немогућно на основима, које смо ми, заједно с другим православним Словенима, сматрали као најпробитачније, онда нам дужност налаже озбиљно постарати се: да се

27