Просветне и политичке прилике у јужним српским областима у XIX в. : (до српско турских ратова 1876-78)

324

Д-Р ЈОВ. ХАЏИ ВАСИЉЕВИЋ

“

одвајањем бугарске цркве од грчке не би повредило вајкадашње црквено право онога у Турској народа, коме Сриска Кнежевина стоји на челу.

„Та дужност, коју ми никада нисмо заборавили, сада је још живље изазвана расписима вођа бугарских, управљенима на чисто српске епархије по Босни, Херцеговини и Старој Србији, у којима се народ наш лозива да пристане уз бугарску цркву. О српској цркви, па ни о српском језику, нема у тим расписима ни спомена, као што ћете видети из приложене копије једнога од таквих позива.

„Ви ћете, господине, и сами разумети, да жеља Српске Владе, да се Бугарима признаду умесна права, не може дотле ићи, да се напусте наша права народна.

„Биће вам познато, да су четири патријаршије некада постојале на Балканском Полуострву: Цариградска за грчки народ, Пећска за српски, Трновска за бугарски, а Охридска да је по праву завојевача, долазила некад под бугарски, а некад под српски, па најпосле, и ово заслужује особиту пажњу — да је подлегла отоманској надмоћности као српска имовина. Биће вам такођер познато, да Пећска и Охридска Патријаршија. нису у другој половини прошлога века укинуте, но и сада гласе по цариградским књигама, као просто придружене Патријаршији Цариградској, која у њино име и дан данашњи и нарочити годишњи данак плаћа царској благајници. То ћете све најјасније видети из берата, издатог Његовој Светости Патријарху Кирилу у 1855 години, а тако исто ту ћете наћи и које су изриком епархије зависиле од Цариградске, које ли од Охридске, а које од Пећске Патријаршије.

„Пошто се сад опет ради о томе, да се једна од тих патријаршија, са именом бугарска, одвоји од задруге, ту само може бити реч о оној које надлежност не подлеже никаквој сумњи, а то је Трновска. Уступањем сваке друге бугарској цркви, настало би питање: да ли се стара српска тековина не преноси као патримониум на оне којима не припада ни по црквеној повесници ни по правима Српскога Народа на Источном Полуострву.

„Ако се, дакле, заиста, сад хоће да обнови црквено право бугарско, то се и Србији даје основа, да тражи обновљење истога права, за сав Српски Народ, и по томе требало би да све епархије по некадашњим српским провинцијама дођу у област поглавара већ признате Српске Цркве у Кнежевини.

„Но, докле се год не би могло остварити ово незастариво право Српскога Народа, дотле“ је желети да некадашње Епархије његове и даље остану у задрузи са Патријаршијом Цариградском. У том случају Његова