Просветни гласник

146

Изгледа као да они жмају у неку руку и нраво, јер и ако ову уетанову овакву нису хвалили, опет само начело овакве казни находило је одобрења у сва времена и на многим местима. У једноме извештају бостонских школа, од јануара 1855. читао сам како су једни ^аци „за добро владање" одликовани златним, други сребрним медаљама, трећи особитим „часним похгалама." У Северној Америци скоро свуда, у Француској баш свуда, у Немачкој по многим местима, шетају са колајнама на прсима они 1;аци, који су своју дужност вршили ! Из париских школа знамо до ситница све оно пгго бива са „пет златних јексера 1 ," од којих се по један удари поред имена одличних ђака, као знак веће или мање почасти, знамо почасне крстове и похвалне листове. Пред овим великим аиаратом за заштиту школског и кућевнога реда, мора свако посматрање да се заустави и да се запитамо : да ли су доиста оваква средства корисна, и ако јесу, да ли њихова корист није на штету другим нужнијим стварима? Самом дељењу почасти и укора не ћемо дејство да одричемо, јер је обоје тесно везано са човековим „ја." Али није тако кад се сетимо на личност, која је у васпитању главна ствар. Личносги од двојаке природе остаће равнодушне према дељењу почасти и одличија; а то су на једној страни благородне природе — оне су сувише горде и сматрају испод достојанства да грамзе за таквим знацима; на другој страни су млакоње, троме природе — које још у напред очајавају, те на тај начин све дубље и дубље падају. С погледом на ово, дејство части и укора знаменито је умањено. Оно што још остаје, за које предпоставке није везано?! Кога руководи само нада на часг или на укор, тај ће без сваке сумње бити сујетан, он ће све мање и мање поштовати закон и ред, закона и реда ради, шта више он ће у исгом моменту пред својим друговима најжешће викати и исмевати ред и закон, а најтачније извршивати их. Природне су последице овакога стања саревњи-

вост и завист. Одатле до шиионисања и денунцирања само је мали корак. Који мисли да је ово претерано, нек погледа само на резултате језујитских школа, па ће наћи доста доказа. Он ће у њима наћи најодушевљенијих оговарача под именом Корикеја — име је ово узето од лађе шпијунских становника гребена Корикоса — или под каквим другим модерним именом невинога значаја. Новчане казне су нрилично већ самим јавним мњењем скоро свуда осуђене. Не треба доказивати, да се овим путем казне више родитељи но деца, а ова се опет гоне на нечасну зараду. Ни мало нису боље ни казне одузимања слободе, кад' су против несташлука или грехова који га прате. Остају нам још телесне казне. За њих су се побринули најувићавнији и најбољи људи, њима су и последице осигурале стално место. Али ко их сме да сматра као опште средство против свију пресгупа, за сва времена и прилике , за све личности? Сама природна доброта и милошта учи нас да од овако оштрих речи поштедимо свако оно дете, које се благима управљати може, с тога нам ову казну ваља ограничитп на прво доба. Медецинска наука опомиње нас, до не потресамо њежне телесне саставе. Педагогијска мудрост, показујући нам блиску опасноет огорчења, заповеда да осећаје дечије што већма и што дуже неповређене чувамо. Па шта нам од свега остаје? Врло мали круг прилика, па још и он је у опште ограничен на прво доба детињства. Неће ли бити нужно да из малена у деце гајимо оштроумље, подгревамо пажњу на границе реда и будимо поштовање на спрам тих граница? И тако нам ништа друго не остаје до поправљање иогрешака, повраћање поремећеног реда, свакојако незгода, а у толико и казна, но казна која услед прилика и потреба постаје права природна нужност. Брзоплета ваља уздржавањем у ред довести, непажљивог натерати да исти посао још једном с пажњом изврши, све ово је боље на тај начин извршити, но са неким вештачким потресима. х ) У париским школама био је овакав обичај. Имена добрих ђака напишу се на једној табли, која се обеси на уласку у школу. Они што су одлични, добију поред имена један златан јексер. Ако се и даље одлични покажу, удара се поред њиховог имена још један јексер, па још један и т. д. до пет. Ко има поред имена пет златних јексера, тај је достигао вршак! — Није ли ово налик на наше негдашње «златне» и «црне» табле ? на наше »похвалителне листове« и књиге? Пр,