Просветни гласник

145

О УПРАВИ У ^УДИ И У ШДОЛИ ПРЕДАВАО У УЧЕНОМ ДРУШТВУ У Б ЕРЛИНУ

јЛ, Р. ј^АРхЛО јФ.

ТОЈ

ПРОФЕСОР УНИВЕРЗИТЕТА ЈЕНСКОГ II ДИРЕКТОР ЈЕДНОГ ВАСПИТНОГ ЗАВОДА

(СВРШЕТАК)

0 ове нросте потребе могу се многа средства и путовж да пронађу. И доиста, сваки се мора зачудити кад погледа на шарене проналаске педагогаке памети. .Гедном се окрећу педагози к телесном болу, па њему стављају у дужност да својом снагом све мисли о нереду сузбије; другда очекују од каквог губитк а, да у покрет доведене мисли о нереду, заустави. Они узимају детету или што од његове слободе, или нешто новаца, или један део његове части. По времену и људима разликују се и начини како се то изврпгује. Варварски нам звоне све казни прошлих времена, па и саме умерености, које се н. пр. кроз сва школска правила шеснаестог века препоручују учитељима. Права и истинека слика умерености из ондашњег времена сачувана је у једној наредби , којом се ишло на то, да се учитељима олакша дужноет кажн.ена. У њој се вели: „нека се не бије са дебелим батинама , гвозденим кључевима , песницама, но са штаповима , који ће им се у нужди издавати из званичног стоваришта дрва." Највећу награду онога. доба у школској управи заиета би добио Јаков Хајберле, који је умр'о у почетку овога гека, и коме виртуозност у кажњењу признаваше и Жан Пол. У његовом животопису набрајана су сва његова дела. — „Ко се изме»у нас," вели Жан Пол, „може да хвали као Јаков Хајберле , који је за време 51 године и 7 меееци својега учитељевања поделио 1,035.527 батина, 20.989 подланица са лењиром, 10.235 удараца по устима, 7905 гаамара, а као намерак 1,115.800 зврчака, 22.763 удара са библијом, катихизисом, песмарицом, граматиком! 1.707 деце морало је по његовој заповеети гатанове у вис да држи, 777 клечало је на грагаку, 631 на иверју , а 5000 седело је на магарећој клупи." — Какга је дакле прогала између данагањег доба и почетка овога века?

Па и казне украћивања слободе, које еу још пре четвртине века са невероватном лакошћу наређиване и варварски извршиване, како су данас, и ако не сасвим игачезле, а оно спале на доиста глупо „остајање после чаеа." А новчане казне находе се још само у врло иало гакола и породица, ма да су пређе били уведени читави системи новчаних казни. Допустите ми, да, у место многих примера, само један наведем. У закону учитељске гаколе Гандерсхајмске од 1571, прича Легаке у својему знаменитом делу, о религиозном образовању омладине у 16-веку, о следећим казнама, којима се одржавао ред и поредак за време ручка : 1. Ко ларма или виче, или под капом у трнезарију улази, да плати 2 паре — најмање; 2. Ко до1)в тек поеле молитве, 4 паре; 3. Ко за време молитве говори, или се емеје, или за етолом емеј подетакне, 12 пара; 4. Ко кога нуди да пије, или ко пиво неприродно нагло од једном попије, 12 пара; 5. Ко се куне именом божијим , лаже или исује, по гроша да плати. Ово и овоме слично данае изгледа као баена. Није тако исто са казнама треће врсте, које се тичу части, или са наградама почасним. Исгина нотпуно изведен сиетем у овоме находимо само у оних, који су хтели тим начином да напрегну све силе својих ученика. Није у језујитским школама било еамо магареће клупе, тако званог уирављача. аакла, но и још већих степена брукања, као што беше обичај, да се опоме , који згрегаи противу гаколеког реда, обеси о врат клечка, коју је овај донде морао да носи, док није ког другог доиста ухватио у злом делу или га само вешто обедио ! Па се они још и хвале овако „лепом установом!"—