Просветни гласник

148

Разуме се, да одношаји детињи нису увек као сунце јасни, но чувајмо се, да спречавамо или исмевамо рад детета, па ма он био тако тајанствен као што беше онај о коме Лихтенберг у сећању на своје детињство прича : „ Врло се лепо сећам", вели он, „из мојих младих година, како сам хтео теле да натуткујем као пса. Ма да сам се с иочетка јако мучио, опет доцније увидех да ја теле, а и теле мене не разуме, па сам најзад цео посао напустио и никад га вигае покугаавао нисам." — Разуме се да нико неће ни слутити да ће се из оваквог непосредног интереса развити велики Физичар и тумач Хоргата. Али обилност иеговог развића доиста је доста допринела и ова слобода за овако смешне сгвари којих се и он сам доцније сећао и то у годинама великог свог рада. Али зар је код многих великих људи довољан само један покушај? Или зар не знамо да је проналазач закона о гравитацији исти онај Њугн, који је постао дика својега века, у гимназији Грантамској био са свим обичан };ак све донде, докле га један његов другар, газећи га, не натера да избере себи више месго у скамијама; да тај исти Њутн у кући својихродитеља, који га од школе одвојигае због рђавог успеха, направи диван водепи сат , доцније удеси тачан сунчани сат, који се и до данас одржао ? И ако неспретне очи и учитеља и родитеља врло често не могу да видеправога ђенија, јер су заслепљене предрасудама обичне галендријанске наставе, запитајте гаколске другове и они ће вам за Авгусга Фреенела, који у школи беше понижен и притиснут, а кога иаука о светлости броји у своје кори®еје, рећи, да је то „ж&ни" (тако су га његови школски другови звали), јер су они видели његов живи интерес за све механичке играчке, његов интерес у математици, и друге знаке дубоко скривене силе. Треба ли нам још више доказа? 0, како смо увек готови да силом продремо у детињу природу, па ми се чини да не би никад довољно и сувишно било проматрање разних интереса.

Уђимо јога и у собу малога и нејакога Вата, човека , коме Енглеска има да захвали за парну машину, а цео образован свет за неоцењиви напредак, наћи ћемо га, где без сметње помоћу увићавног оца са малим алатима растура и оиет склапа своје дечије играчке. Другда га находимо где се као седмогодишњи дечко занима посматрањем поклопца на џезви и на томе нроучава згушњавање паре, ма да му је све то неразумна тетка забрањивала. Ео је у 1750 год. смео да каже, да је у том детету сакривен човек еа великим способностима ? Који би тада у 1750 год. могао рећи, да се у овом малом дечку што ее игра поклопцем цезве, скрива, човек од тако великих заслуга, да ће њему после 80 година сав парод Енглески подићи одличан сноменик, а Лорду Бругхаму наредити , да му у класичном натпису на споменику „угледно место међу људима науке и правим добротворима света осигура," и Вата уврсти у најученије и најблагородније људе целе Енглеске!? Каква ли судбина чека наше малигае? Да ли се мећу њима игра какав будући Њгутн, Фихте, Фресиел или Ват1 То ми не знамо. Али зар нам је нужно то да знамо? Свију нас се тиче мудрост и реч Брамина: „Промислите, они треба ради спасења овога света да буду оно, што смо ми хтели и требали, али нисмо могли да будемо." И тако нам изгледа управа у кући и у гиколи као какав тежак али свети задатак, за који вреди и ова друга опомена Рикертова: Отац нек се Богу моли И у дану и у ноћи: „Дај ми, Боже, твоје силе, „Твоје снаге, твоје моћи. „Да извршим дужност твоју, „Како годи вишњој вољи, „Да олакшам бригу своју, „Нађем лека својој бољи." ј*;