Просветни гласник

ШКОЛСКЕ КЊИГЕ ЗА

НАШЕ СРЕДЊЕ ШЦОхЛЕ

Сваки наставник средњих наших школа, који има искуства, стекао је за дело досад уверења: да се добра учебна књига има сматра.ти и ценити као поуздано средство повољног успеха за наставу, било у овом или оном предмету. Све што се предаје, или што се од стране учитеља са ученицима ради, не може постати њихова духовна својина, докле нема нарочите књиге, у којој се све находи, која их често опомиње на предавање и из које ученик може све да понавља. Таква књига мора имати неких особина, од којих ћемо неке овде прећи. Пре свега не сме бити сувише велика и опширна, не сме бити што но реч писана високим стилом,— јер би тиме самом наставнику отежала поеао у дидактичном смотрењу ; не сме бити ни нема одно(но свог садржаја, јер онда не подмирује потребу ученика. На жалоет број таквих књига, ^оје би одговарале овим захтевима, мален је. Садање учебне књиге имају многих мана. У неких је и сувише учебне материје, тако да се ова за прописано време просто не може савладати и са ученицима обрадити; и тако нема ни очекиваног успешног уплива при постизавању одређене сврхе у настави. Али је још црње, кад ученици начин писања, или — шта више—сам садржај учебне књиге само тешко могу да схвате и појме, тако да је насгавник принуђен свуда се задржавати свуда објашњавати, тумачити, и тиме много времена губити, да би се како тако постигло разумевање, садржина саме књиге. У једном и другом случају наставник се радо удали од учебне књиге и предаје по својој књизи или системи, нгго се уопште одобрити не може, јер су тиме свакој самовољи широм врата отворена. Сем тога ученици не могу тако лако одговарати задатку, кад се предмет само предаје а они нису у стању да удобно пишу или бележе, и код куће на тенане повторавају. Ако пак наставник диктује, губи много и сувише времена и његов рад није методичан. Има учебних књига, које су мршаве по свом садржају и зато не одговарају потреби.

А где лежи прави узрок свима набројаним манама ? Прави узрок свему лежи у то ие: што нема нигде тачно омеђенога арограма, одређене ко >икоће иредмета, колико се знања у коме иредмету за извесну школску годину обрадити има. Отуд долази она неједнакост учебних књига за један исти предмет, што свакоме тако јако пада у очи. Једна је књига доста дебела, друга танка, мршава, а ипак се често обе у једно исго доба препоРучују. Други и далеко неповољнији недостатак је тај, што наше учебне књзге, којима се сада служимо, нису писане но методи, која је сада усвојена и прописана за предавање. Примера ради да наведемо Историју. За ниже разреде Гимназије тражи се : да се историја предаје у облику биограоија или тако названих слика, а да се од прагматичног начина сасвим одступи ; но све књиге, које су за предавање тог предмета у суседној држави нрописане, држе се једино прагматичног начина. По мом личном уверењу ја ову методу претпостављам и за ниже разреде оној првој и ја бих је и за ове прописао, као најбољу, јер кад ученик IV разред сврши, он има бар неки општи појам о целокунној историји, те кад узме неку специјалну историју да проучава, умеће и у њој место и време наћи, где што треба уврстити и тако нопуњава помало дати му оквир. Још више пада то у очи у Јеетаственици. Ту су садржина и метода такве, да ни мало не одговарају сврси својој. Овде налазимо за уместно: да се послужимо речима г. про®есора Велике Школе Свет. Николајевића :* „Кад није одређено, напред прописано, шта се и колико се из које науке има учити у овим или оним класама средњих завода, онда је остављена слобода појединим писцима, да са стране, без довољне контроле од стране централне управне просветне власти, уносе у школску наставу своје субјективне погледе и методе, који могу врло лако и често сударити се са основним

Види «Просветни Гласник:» св. I. стр. 23. —