Просветни гласник

20'

рају, да не буде сваком писду дозвољено кројити по својој памети нова имена у народу позната и употребљена имена у науки већ усвојена игнорирати. Ехетр1а вип! осНоза. Ваља једном и терминологију у средњим школама узаконити и утврдити. Кад и ова комисија сврши свој задатак, штампа се књига у малом броју и предаје се свима наставницима — тога предмета на последњи преглед, и кад они — за одређено време — прегледају погрешке, поправке поднесу, и ове се приме и изврше, тек онда се штазша онолики број, колико би за 5—6 година — по искуству државне штампарије — потребан био. Ако се има књига нрештампати, биће процедура краћа. Писци су већ познати, они ће потребне додатке, исправке и промене сами снремити и на први позив предати; где је било више учебних књига за један предмет, показаће глас наставника и ученика, која је била најбоља у практици и та ће се задржати и на исти на.чин допунити, где се покаже потреба и на ново прештампати. Као што се види, ја ударам на ново гласом на ирограм :* „Пошто пема нити одре!)енога програма, нити нотпуно удешене школске књиге — свак је упућен да бира сам — отуд, овим попуњањем , нрограми, обично од надзорне власти кратким терминима појединих речи обележени, постају у извршењу тако дивергентни, да се често губи и најпотребнија веза међу радом једних истих класа у различитим школама." Још да се послужим речима г. проФ. Ст. Новаковића: „Тек тада (т. ј. кад се обележи јасан и тачан програм) би се постигла она целина и сугласност различитих радника и нредмета , коју сада узалуд тражимо и у мањим и тешње спојеним групама школске наставе." Као члан Просветнот Савета држим за своју дужност зарана изнети на дискусију један од најважнијих предмета: учебне књиге, без којих нам напретка у нашим школама нема. Добре учебне књиге могу се само онда добити, кад је програм предавања обележен, на чисто изведен и да стоји у тесној свези са наставним планом. И тако бих се усудио

изјавити : да нам по мом субјективном мњењу, нема пречег и важнијег рада од наставног длана. 'Завршујем с молбом на надлежно место, да се изволи предати Просветном Савету сав материјал за наставни план средњих школа, на име: да дођу на дневни ред ова питања: међа, која дели основне школе од средњих, а средње од Велике Школе. Тек кад се терен свакој школи одреди, могуће је дебатовати о наставном плану средњих школа. Ваља једном знати: колико знања мора сваки нриправник донети собом из основне ^школе и то из сваког предмета за гимназију, тако исто као што се данас већ В. Школа осигурала: да гимназијски ученик донесе извесну количину знања собом.Ту онда долази у првом реду питање: какве су наше садање гимназије? да ли и заслужују то име према садањем неодређеном програму и задатку?— На жалост сам и ја принуђен нридружити се мњењу једнога чланаПрос. Савета »да наше гимназијене заслужују управо ни то име; да је сгварна количина науке, коју ученик отуд износи, мања него у ма којој гимназији суседне Аустрије или Русије — а Немачку и Француску ни спомињати нећу — и да је узрок томе опет у недовољној спреми за гимназију у основној школи. Ако хоћемо једном трајње поправке а не крпарења, морамо из основа почети са ре®ормом основне школе, а у исто доба морају се и гимназије и све наше средње школе нреустројити. Морамо се најпре решити, шга хоћемо, т. ј. да ли праву Гимназију, да ли реалну Гимназију, да ли Реалку? Морамо се опростити назива, за које цео остали свет не зна, који су попзепб, и само еу зато вешто пронађени, што како МеФисто вели: нрост свет држи, да се при свакој речи мора нешто и замислити, па тако и при речи „Гимназијска реалка"!! Вавршујем речима г. про®. Стој. Новаковић& („Просветни Гласник I св. стр. 15)? „Чини мж се, да се ми о многим питањима средње-школске практике мучимо, као да је на нама, да им колосек

Видп «11росветни Гласник« I. стр. 14, на крају у извештају г. Стојана Новаковића, проФ. Велике Школе.