Просветни гласник

152

прона^мо, а овамо су она у напреднијег света давно расправљена, и нама би много лакше било критички се према својим приликама готовим по-

служити, него свој досадашњи пасивни начин даље настављати." уЗ,р. ј. | В ах Л ента .

НАРОД И ИСТОРИЈА 0Д10МАК ИЗ „КУЛТУРНЕ ИОТОРИЈЕ" од Ф, Х е*лва<дда

I ЈЗ ависност човека од природе И ако је животињски почетак људскога рода изван сваке сумње, ипак се тиме не доказује ништа друго до једино тај ®акт, да човека као производ природе не смемо ни одвајати од ње. Ово сазнање извесно ће и при излагању историјског културног развитка имати знатнога утицаја. Но ире но што би се могло приступити излагању културних прилика и у опште и посебице, мора се решити више претходних питања, било у једноме или у другоме смислу. Култура се не појављује као нешто једнолико, него се, као што је познато, мења, не само према времену него и према земљи овој или оној. Нисмо у стању да је обележимо као дугу поворку, која споро али ненрекидно расте (развија се) од почетка света до данас; на против знамо,да се она сједне стране небројно пута прекида а с друге стране да се на неким местима баш никако не може ни да нађе. На неким местима наше планете не смемо ни да помињеио да има културе, а камо ли да има некаквог културног развитка. И што нам у тим деловима земље као приметна разлика одмах у очи пада, то су не само другачији односи земљиног облика, њене климе, њеногбиља и животиња на њој, једном речју сва сиољна природа што је око човека, него и човек, његова Физичка а нарочито психичка страна, дакле његова унутарња, природа. Било је са свим близу памети и са свим је право, гато се почело изучавати, колико то двоје (унутарња и спољна природа), утиче на развитак културе, — а за озбиљна посматрача није могло никад нејасно бити, да је тај утицај на практичан свакидашњи живот огроман —, и што

се у многим приликама с та два чиниоца много шта почело да објашњава. И као много што-шта друго тако би и ово вечито осгало као непроникнута тајна, да се није предузело природним путем објашњавати. Данашња наука не може да трпи тајну нигде, где год у опште или појединце уме да наиђе на основе, који у опреци не стоје са великим законима, који владају целом природом. У природ и нема ничега надприроднога, и кад по коју појаву нисмо у стању довољно да објаснимо, то долази једино од скучености нашега знања, а не с тога, што су ту помешани као бајаги неки надприродни узроци. Врло је могуће, управо се може с приличном вероватношћу тврдити, да знање некихи неких ствари људских ум неће никад докучити; носве тоништа несмета истинитости нашег тврђења. И ма да сипственим очима гледамо, колико су се високо уздигли дух и знање људско, и колика је грдна провалија између садањег човека и онога, кад је наш род био у добу детињства, па не само то, него и између садањег облагорођеног човека и суровог дивљака, ипак нимало немамо права што се у срцу поносимо, колико знамо. Ми јесмо и остаћемо сада и за навек ни више ни мање, но ноједини делови великог природног организма, поједини делови природне целине, и према томе, баш као делови нисмо ни у стању да нроникнемо васелену. Немоћна је наша рука и слаба је наша душевна снага наспрам и најнростијих закона природних; наша једина и највећа моћ састоји се у правом појимању (сазнању) и употреби тих закона. Што је тачније сазнање и употреба закона природних, тим је и култура већа. У осгалом земља у неодмереном току времена не