Просветни гласник

182

је таквих, који су имали прилику да се у школи 8 година уче. Већина је морала доцније да усавршује своје образовање. Природне способности, и сама енергија у младим годинама, могле су код њих да застуне, за неко време, недостатак елементарног знања. Надмашност Лнгло-Оаксонске расе над другим врло образованим народима, састоји се баш у тој већој енергији. која долази од васпитања њиховпх младих људи. Код Англо-Саксонаца, школе не угушују, него развијају ово велико својство , које се звало код старих Римљана „тп^из," врлина. Да је 8 година са свим доста за изучавање наука подједнако потребних за сваку струку, имамо за то доказа у самим нашим средњим школама. Кад урачунамо 4-ри године одређене за основне школе, нужно је свега 12 година, док се гимназија сврши, а 11 година за реалну школу. Узимајући у обзир, да се половина времена у средњим школама жртвује стручним наукама, дакле 4-ри године основних школа и 4-ри године средњих, тосве саставља осмо годигањи курс опттег образовања. Наћи ћемо више људи, који ће рећи да наука предмета, које смо горе навели, може давати само врло површно знање, које није довољно за извесне друштвене положаје и односе. Да није могућно научити у школи све што је нужно за живот, сви то знамо из самог нашег живота. Да се људи, који знају мислити, уче до краја живота, и о томе нема никакве сумње. Нека само изволи образован, па и учеван читалац, начинити себи инвентар од целог свога знања; од тог знања, нека изволи одузети оно што спада у његову струку, и оно што је доцније научио; па се врло лако може догодити, да резултат, у многим погледима буде скромнији од нашег програма за „Опште школе." Много је важније - него одговор на могућне иримедбе — решење задатка, на који начин ваља олакшавати терет нашој омладини а у|исто време увећати суму нужног знања, које треба да се из школе изнесе ? У гимназијама и реалкама има мало часова и с тога ђаци морају да уче и код куће. У многим научним предметима главни је рад наставника, да пропитује лекције и да задаје нове. Највећи терет за ученике јесу школски задацн, које треба ученик да изради код куће, или да их научи. Ништа лакше није , но дати коме да што изради, или да научи, јер то здраво смањује наставнички рад, али не олакшава ученику време и вршење својих дужности. Да не би други били сувише оптерећени послом, најбоље је да се ради с њима заједно.

Број школских чпсова мора да буде тако увећан, како би ученици могли у самој школи учити на памет, и тамо своје задатке изра.ђииати , а изван школе да буду са свим слободни. Нријатељи садашње системе, могу казати да рад изван школе , који стоји до воље оних што се уче, јесте најбоље средство за подстицање осећања дужности код младих људи, као и за развиће енергије. која ваља да се бори са наклоностима младих година. Зацело свака се врлина најбоље развија у борби, т. ј. ако у тој борби не буде побеђена. Они, који су се одупрли страстима, стоје морално више од оних, који нису били њима изложени; а ми се ипак моламо: „Не води нас у искушење" и трудимо се, у колико је могућно да одвратимо од наше деце све примаме! Осећање дулшости добија већу силу испуњавањем онога, што сматрамо за нашу дужност, а губи много од своје снаге, ико дужности, које су нам намењене тачио пе вршимо. То добро знају родитељи и тутори, и не рачунећи на осећање дужности, пазе непрестано, да се деца уче и да израде школске задатке. Деца су мучена науком, не у школи, већ код куће. Често се догађа, да се родитељи баве каквим важнпм послом, или не станују у месту где је школа; дакле морају поверити другима да пазе, да се њихова деца уче код куће, те с тога ваља трошити и на наставнике изван школе. Кад би новац потрошен на ову цељ био употребљен на боље уређење јавних школа, наставници би тада имали боље издржавање, деца би била срећнија, а родитељи много мирнији. Умесно смештање деце на стан и храну. јесте за родитеље, који живе ван вароши, врло важаи и често тежак задатак. Ношто седецаморају учити највише код куће, то ваља да се родитељи труде, да их сместе код таквих лица, која, или имају само посла са књигама, или која не имајући никаквог посла, могу жртвовати своје време водећи надзор над туђом децом. Таква су лица најчешће наставници јавних школа и нижег реда чиновници у дејствителној служби или пензији. На децу јако утичу примери, као и све оно што их окружава. У младог ума, који посматра своје наставнике, који само читају и нишу, не може се изродити жеља за индустријски рад. По навици дете ће се научити само да поштује умни рад; а до упечатка, који отуда изнесе, стојаће у главноме правац његових потоњих тежња. Управо родитељи не могу знати каква ће бити будућност њихове деце; па кад би је и знали у напред, они не могу раздвајати своју децу, смештајући свако код таквих лица, чији завод најбоље одговара бу-