Просветни гласник

183

дућем животу њиовог детета. Међу тим, ма какав био тај завод, пример људи што самостално раде, благотворно ће упдивисати на младе умове, и због тога најумесније је смештати младе људе на стан и храну, код уредних индустријалаца , трговаца и рукоделаца. Кад млад човек загледа једном у дућан или у радионицу — а млади људи воле да гледају на оне који раде — одиста га одавде нико не отера да узме књигу; па још ако то буде лућан или радионица дегових родитеља, они ће му још и допустити да им помогне, ма да би им он, у почетку и мало сметао у дневном раду. Школски су задаци теретни за децу, особито за децу сиротних родитеља, који, много пута немају друге собе, често ни другог стола, на коме би могла мирно радити. У тесном стану, нема доста места за децу, којој је потребан покрет и онда кад се уче и с тога деца сиромашних родитеља проводе највише своје време на улици немајући никога, који би пазио над израдом њиових задатака. Гнушање, које се рађа код деце против школе, долази најпре од досаде, коју тамо осећају и мирно седећи и ћутећи кроз неколико сахати, а после и од страха да нису израдили задатке, или да нису научили лекције Школа је постала за децу, пре се може рећи као неко место суђења, него као место науке. Ко се од нас не сећа, кад бисмо после одмора, ишли често у школу као неки кривци са неким изванредним осећањем, и са плашљивим погледом? Нема ништа, што би могло више деморалисати младог, па и старијег човека као страх, који се често понавља. Ова плашња код њега уништава осећање личног достојанства; чини га испрва лажљлвцем по потреби, а после по навици, па на поелетку ласкавцем и човеком без грађанске смелости. Нека број школских часова буде увећан, али деца нека не буду приморана седети више времена непокретно и ћутећи, а пошто изиђу из школе, нека буду исто тако слободна, као што је чиновник ван своје канцеларије, или као што је радник, ван своје радионице. Кад ученик не буде имао да код куће научи или изради какав задатак, кад се не буде плашио да ће га наставник случајно прозвати да лекцију говори,—онда ће он весело ићи у школу, јер неће имати ништа да себи пребацује, и неће наћи узрока, да се плаши од наставника. Пошто ће научни рад бити ограничен школском зградом, то деца неће имати потребе да носе кућн своје књиге, хартију, и т. д. Потреба ће овог непрестаног пренашања ових предмета престати. Књиге и хартија више се кваре премештањем него ли употребом за коју су намењене. Од сад ће оне остати на месту, као што

остаје мастило у неким школама. Родитељи у место да купују сваке године друге књиге и друге школске употребе плаћа ће школској управи за њихову употребу која ће одговарати за стање тих нредмета; она ће се навикнути од младости, да поштују туђу имаовину, која им је само на привремену употребу предата. Уштеда—која би се могла реализовати на овај начин — постала би за школу извор довољног прихода за боље уређење шолских зграда. Ученици, који не би имали више задатака да уче код куће и да израђују, никад неће бити нреко мере оптерећени школским радом, и ако се број школских часова увећа. Осам сахати дневно, то је време, које нам се чини, да би било довољно за) учење, као год и за школска вежбања. Ма какав био идући' практичан живот онога, који се учи, он ваља да се још од првих година навикне да 8 часова дневно ради. Добро употребљено време, брзо пролази у заводима, који су паметно руковођепи као и -у баштама за децу, поред школе уређеним , где мала деца проведу често цео дан са задовољством. У„ Општим школама" ученици би дужни били бавити се сваки дан, од 7V* ујутру, до 1VI-;. часова, и од 1 до 5 часова по подне, изузимајући празнике и Ферије; тако, да би број школских часова износио годишње 2000. Тоје, време, које сваки радник мора да жртвује по дужности ма каквом раду, па био тај рад умни, био физички. Да не би рад од 8 часова био теретан за ученике,—ваља ирво и прво школске зграде да буду простране и добро уређене и да предавања наука буду подељена на вежбања сваке врсте. Гимнастика, музика и цртање не захтевају великог умног напрезања, и јесу као одмор после рачуна, геограФИЈе и т. д. Учење на памет, то је једна врста вежбања, којој телесни покрети и жагор никако не сметају. Наше школе изишле су из манастира, и због тога највећа тишина служила је као правило тим школама. Код старих Грка мудраци су обучавали шетајући се са својим ученицима. Код Јевреја, као у опште код свију источних народа, деца уче на памет, понављајући у кору оне реченице, које је изговорио наставник. ,Дарма као у јеврејској школи" говори пословица, а ту ларму прати још карактеристички покрет тела. Ма где нашли какво добро, потрудимо са, да то присвојимо себи; овај телесни покрет не треба да прима на се неестетичну Форму, — доста ће бити, кад ослободимо дете од његове непокретности у седењу, а оно ће бити у покрету на исгом месту, како птица у кавезу. Што се тиче понављања гласног у опште је познато, до предмет који гласно понављамо, лакше запамтимо. Код деце је изучавање на памет готово једна механичка радња, и због тога бељФери (учитељи 24*