Просветни гласник

0 ИЗУЧАВАМ стАре СрпОке црквене архитеетуре

413

је еФекту епољности. Сви путпнци, које је Грачанида ончарада кад су унпи у њу, осећали су се спчшвенн. и једва да им је виткост и лакоћа стубова на којим ведико кубе дежи одузимада нешто оД терета, Иог им ,је оскудица довољне светдости и ускост распореда патурада на расподожење. Носде Ханове важне књиге, наћи ће може бити српски археодог коју занимљиву белешку и у путопису пријатељица јужних Сдовева, гђица Ербијеве и Макенсијеве. Оне су пропутовале кроз нб гдекоје најинтересантније српске нредеде 1863 године, и походиде су нзмеђу остадих и ове храмове: Грачаницу, Дечане, Сопоћане, Иећску цркву и цркву св. Петке у Призрену, ади су на жадост њихове бедешке сувише кратке и површне. Једва ће се у деду „Путовања по сдов. земљама у Турској" наћи некодико естетичких о;№на старог срп. живописа (види њихово резоновање о вед. Христовом дику у гдав. кубету Грачаничке цркве), каквих се не надази код ГиљФердинга, ади и у оцењивању сдикарства реко бих да нису врдо веште и да им оскудева знање исгоријског развића те вештине, Путовање г. Мидоша Мидојевића по Старој иди како он зове, по иравој Србији може бити археодогу од млого веће користи од путовања Маке :зијеве и Ербијеве. Г-дин Мидојевић је путовао, нодномогнут од српског ученог друштва, у Стару Србију 1870 год. и права цељ његовом путу бида је: да победежи некоје свадбене обичаје Мијака у округу дибарском, али он није хтео пропустити ту врилику да бедежи све оно што човека, ма које струке, може занимати а, нарочито да бедежи и онин:е остатке из старог српск, живота, међу којима највидније место заузимају старе црквене грађевине. Као пдод његових млогих путних бедежака изашде су до сад три свеске ,путапо делу ираве (старе) Србије", и иисац обећава још до 7 таквих свезака, Прву и другу свеску тог ведиког деда издадо је срнско учено друштво, а трећу (1877) издао је путник о својем трошку. Еад човек ногдеда на ведики научни материјад утим Мидојевићевим књигама, кад помисди на велике тегобе и пожртвовања иатриотнчног путника ио днета на путу кроз ОЕе предеде, који ће вазда остати Србину врло интересантни а у које није лако и свакоме ући, мора јако зажадити што у бедепшама Милојевићевим нема мадо бољег реда, што му писање није лепше. и, ово је најважније, што му се нри читању његова путописа намеће неко неповерење наспрам нутника и његових бележака. Ја не могу пристати уз оне људе који г. Милојевићу бацају прекор хотимичиог ФалсиФиковања и радо бих увек бранио тог честитог натриоту од тако ниских подметања, него држим, да се непоузданост његових бележака може друкчије ©бјаснити. Код г. Милојевића је, рекао бих, патриотичко осе- 1

ћање дотле развијено, да је на штету хладном суђеау; како је потребно свакоме научндм раденику, и зббг тога у његовим онисима маде и незцатне ствари иЗ сТарог српског живота изидазе тако увелиЧане, Да се људи, наВикнути да хдадније н научније суДе 0 старим Вехсовима, с' неповерењем зауставд.ају, али ћб (у кодико се тиче његовог путописа) читаоц моћи увек кад г. Милојевић онисује ствар* коју је сам видео. испод патриотизмом надуванихм Фраза и бомбастичног описа, распознаТи ствар онакву каква је доиста. Њу Мидојевић није измислио; то је једно; Али на жаДост има једна друга околност, која још више снажи нбпоузданост нутничких бедежака Милојевићевих; Г. Милојевић у сВојем путопису не описује саМо оно нг^о је сам видео, него меша са својим личним обсерВацијама нриче и извештаје других људи, и то махом људи, који су дубоко испод оног нивоа разумности на ком је сам г. Милојевић, и који немају онолиКо ни знања археолошког ни осећања уметннчког, кодиКо је нужно за оцењивања и описивања старих сиомениКа. Тако је лако било, да се по гдекоје незнатне развалине од какве црквице учине неученом коресподенту г. Милојевићевом, да су остатци каквих ,веднких грађевина," па. те велике грађевипе, оплођене патриотичким осећањем самога г. Милојевића, постану сјајне иалате или величанствене задужбине српских краљева. Тако су коресподенти г. Милојевића из незнања могли, може бити и они но чувењу, говорити својем пријатељу о млогим и млогим развалинама и уметничким остатцима, какве ни један други путник видео није. Због свега тога човек мора бити врло обазрив при читању Мидојевићевих иутописа; трудити се (јер је и то доста потешко) да у његовоме нисању разнозна оно, што он нише но својем властитом виђењу а шта по извештајима других, те да се на оно прво ослони а ово друго да одбаци на страну , ако нема потврде ни скоје друге верније сгране. Усвојивши сву потребну скептичност, археодог ће још доста, врло занимљивог материјала наћи у -иуту по делу ираве Србије" од Милојевића, и што ми је нарочито мило да споменем, ири описима старих грађевина, које је Милојевић сам видео, он зна боље но мдоги други путник, на што нарочито треба обратити пажњу и какве су бедешке стручњаку најпотребније. Од мдогих старих цркава о којима има говора у Мидојевићевом путопису, ја држим да се читаоц може с" поуздањем ослонити на детаљне описа ових цркава: 1) Манастира Љубостиња у кнеж, Србији. То је једна од најлепших цркава Л.азаревог доба; задужбина кнегиње Мидице. 2) Жиче. Традиција, коју Милојевић наводи, да је бидо на жичкој цркви некад 12 кубета, да су они параклиси и скривнице поред олтара, којих сад